Zašto Vučić ljubi ruku?

Utoliko pre jer se Irinej odmah oglasio jasnom izjavom RTS-u: „Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje KiM, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti.“

Ne može se ni posle ovakve izjave imati ništa protiv susreta i razgovora Vučića s patrijarhom, u zemlji sa znatnom većinom pravoslavnog stanovništva i krupnim značajem SPC kao nacionalne institucije. Uzgred rečeno, možda bi o tome Vučić mogao da porazgovara i s predstavnicima drugih verskih grupa, prvenstveno muslimana i katolika….

A sada o nečemu što je u ovome svakako sporedno ali nije, ipak, beznačajno. Ukratko, ovo bi možda Vučiću mogla biti poslednja prilika da poljubi ruku patrijarhu. On to, inače, redovno i dosta napadno, da ne kažemo strastveno, čini svaki put kad se s njim javno sretne, savijajući se gotovo do zemlje i žureći da to što pre i vidljivije učini..

Nije isključeno da sada, po prvi put, ne bude tog poljupca jer bi patrijarh mogao i da povuče ruku. Već se spekuliše u javnosti, da se patrijarh i ostali arhijereji ne slažu sa smerom Vučićeve inicijative pa eto načina da se Vučić „kazni“ i uskrati mu se ta „milost“, ako ne odmah, onda u narednim prilikama. Jednostavno, patrijarh bi mogao da povuče ruku i odbije poljubac….

No, Vučić, nije isključeno, može i sam da nasluti da bi ovaj put mogao od patrijarha da „dobije korpu“ i da konačno učini nešto što se očekuje od svakog normalnog šefa sekularne države. A to je da ostane uspravan i patrijarhu ne poljubi ruku to jest da se s njim se normalno i građanski, u javnom susretu, pozdravi kao sa šefom crkve čiji je u privatnom životu pripadnik.

Neshvatljivo je da on toliko dugo, najpre kao premijer, a sada i kao šef države, čini nešto što je nespojivo s karakterom javne funkcije u sekularnoj državi. Predsednik ili premijer mogu privatno koliko hoće (i kome god hoće) da ljube ruku ali javno nikako. Ima tu tu jedno kompromisno rešenje koje mu se može predložiti – da onda ljubi ruke i šefovima drugih priznatih verskih zajednica, na primer muftiji, beogradskom nadbiskupu… Ostaje problem šta sa ateistima i agnosticima koji nemaju svoja udruženja (mislim, ipak, da bi se oni odrekli prava da nekom njihovom predstavniku šef države ljubi ruku, mada ne sumnjam da ima takvih koji bi uživali da se sprdače s tim).

Šalu na stranu, u celoj ovoj stvari najviše brine to što niko dosad nije javno upozorio (ili nije smeo to da učini?) Vučića da ne ljubi ruku patrijarhu i tako ponižava državu, ruši njen građanski i sekularni karakter i daje ružan primer drugima koji u ovome idu njegovim stopama. Manija javnog ljubljenja ruke sveštenicima se poslednjih godina širi i na takozvanom lokalu. Zar Vučića svi toliko poštuju (ili se boje?) da postaje masovna pojava da lokalni funkcioneri, uglavnom iz SNS, ljube ruku episkopima, a obični građani svakom svešteniku…

Vučić ima diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu, čuje se da je bio i među najboljim studentima, i sigurno zna šta je to sekularna država, kao i to da mu kao predsedniku nikako ne priliči da javno ljubi ruku patrijarhu. By the way, u protestantizmu, koji on toliko ceni, nema u biti sveštenika kao institucije, a kamoli toga da im se ljube ruke… A to što čini možda samo pokazuje samo koliko još ne može da se otrgne recimo to tako, svojoj radikalskoj i demagoškoj prirodi, ali i sklonosti ka patetici, teatralnosti, preuveličavanju i prenaglašavanju skromnosti. Malo malo, pa nam svima natrljava na nos kako svi mi, ili bar većina, imamo stanove, kuće, vikendice, a on navodno nema ništa, i ništa mu ne treba, kako radi 24 sata za platu od 100 hiljada dinara…. To se oseća i leksici u kojoj se „gađa“ krupnim stilskim promašajima, kao što su „drastičan rast BDP-a“, „toliko nam ide dobro da. to ne može da se opiše“….

Vučiću treba savetovati da se bar malo ugleda po ponašanju i odmerenosti na bivšeg predsednika Hrvatske Ive Josipovića, koji se nije odrekao svog agnosticizma da bi postao šef države u kojoj su 90 građana vernici-katolici i to sigurno isključiviji nego naši pravoslavci. A čak se hladnokrvno i građanski otmeno, onako kako i treba, bez ljubljenja ruku, pozdravio kao predsednik Hrvatske s papom Franjom….

Dolepotpisani, inače, slobodni novinar, od početka 1994. pa donedavno je živeo u Češkoj, pa tako nije ni znao da li su drugi predsednici Srbije ljubili ruku patrijarhu ili uopšte sveštenicima. Koliko se seća, Slobodan Milošević nije to činio, a i teško je zamislivo da bi to činio. Za ostale ne zna, a na internetu je pronašao da je to činio Boris Tadić, mada se, bar se što se sa fotografije čini, nije toliko savijao kao sadašnji predsednik i nije baš jasno vidljivo kome je poljubio ruku. Može biti čudno u slučaju Tadića, možda još više nego kod Vučića da na to niko nije reagovao, mada mu je „olakšavajuća okolnost“ ako je u pitanju bila ruka patrijarha Pavla. To je bio svima mio, gotovo sveti, čovek, kome bi i dolepotpisani, inače po ubeđenju agnostik, rado (privatno) poljubio ruku, kao što je to, uostalom činio i svom dedi.

Autor je slobodni novinar