Zašto vuk ne pase travu

Pa kao, recimo, nakon čitanja dnevnog izveštaja Službe, Sloba iznervirano vikne: Zovite mi moje oči, uši i batinu – R. M.! I onda dođe dotični M. R. i sedne na čuveni kanabe, Sloba zapali Kohibu, naspe dva viskija i kaže: Slušaj, R., onaj bradonja se mnogo osilio, hoću da ga pojede mrak!

Neeee, neee, mislim, suviše bi to bilo nekako prostački,… čovek je ipak bio kud i kamo sofisticiraniji. A možda ovako: Slušaj, M. Imamo problem, hoću da ga rešiš… ne interesuje me kako! Ne znam… ni ovo mi ne liči na manir bankarskog službenika, pa makar i da je radio u New Yorku gde je takve stvari možda i mogao da čuje. Nešto mislim da je on o svojim „opozicionim problemima“ pričao, onako, izokola. Recimo, svom čoveku od poverenja opiše „problem“, ali po karakteru, po ličnim osobinama, po osobenim znacima… nikad imenom i prezimenom.

A ovaj, kada bi video koliko se predsednik nasekirao, ode kod R. M., ili M. R., i opiše mu šefov jed, opet po karakteru, ličnim osobinama i osobenim znacima. A onda R. M. (ili M. R., ili J. S.,…. ili… biraj, brate, barem inicijala u ovoj zemlji nikad nije manjkalo!), za sreću i dobro raspoloženje šefa kreće da „probleme“ rešava: Badža, Bulatović, Kundak, Petrović, Tref, četvorica funkcionera SPO (Vuk – pretekao!), Ćuruvija, Stambolić,…

Ovo su samo neki od „problema“ za koje danas znamo. S obzirom na visok stepen poverenja koji je vladao moguće je da problemi nisu „opisivani“ jedan po jedan, nego je lovačka dozvola važila blanko. Moguće je da se lista punila prosto po osećaju onog sa inicijalima, po sistemu: bolje jedan na spisku više – nego jedan manje! Ali Sloba to nije radio, čak sa ovim nije imao nikakve veze… Eto, i poligraf bi to pokazao, samo da je onda bio u modi.

Svako malo na mitinzima širom Srbije, ili, u danu mitingaške pauze na nacionalnim frekvencijama, slušamo predsednika Srbije kako viče da ON nešto nije uradio, ili da ON nešto neće uraditi. Pa tako gromko saopštava da nije ON zapošljavao glavne urednike i novinare televizija, iz čijih studija inače ne izlazi dok bar po tri puta ne pomene tajkuna, stranog plaćenika i fašistu, koji su istovremeno i lopovi, naravno.

Pa naravno, Aleksandre, da niste, mislim se, kada imate Dragana i onog Miodraga (predsednik voli da je intiman u javnoj komunikaciji… pa sam, eto, i ja to usvojio!), koji to rade umesto Vas,… prosto zarad vaše sreće i dobrog raspoloženja. Naravno da Vi sa tim nemate veze i da biste se protiv toga „kao lav borili“, samo kad bi saznali! Čak i uz rizik da se to protumači kao mešanje u rad medija. Isto tako, onomad, ON povika da nikad neće smanjivati penzije.

A i nije. To je (za njega?) radio onaj službenik Svetske banke, a i šta se moglo očekivati od takvog eksponenta kapitalizma. Eh, samo da je predsednik znao za njegove podle namere,… ne bi mu dozvolio!

Takođe, u svojim obraćanjima narodu ON ga nikad ne deli na „moje i njihove“, jer ON je predsednik SVIH građana Srbije. ON samo upozorava građane koji protestuju da se ne svrstavaju uz tajkuna, stranog plaćenika i fašistu,… koji su ujedno i lopovi. A često na konferencijama za štampu, gde ON na novinare ne viče nego „samo emotivno reaguje“, s gnušanjem izjavljuje da nikada ne čita Danas, Nin i Vreme, niti gleda N1 TV.

Ali, nekako, uvek zna šta su ovi objavili i uz gadljivi izraz lica ima komentar na to! Javilo mu se, valjda. Nikad nikom nisam pretio! – blago povišenim glasom tvrdi ON. Kada u redovnom dvosatnom TV gostovanju kaže da može da pošalje 10.000 ljudi da stoje ispred jedne TV sve dok ovi ne prestanu sa „antivučićevskom kampanjom“ – to nije pretnja. To je samo metafora.

Takođe čusmo više puta da ON, kao najbolji student državnog Fakulteta ikad, nema saznanja o dešavanjima na privatnim fakultetima koje, inače, obožavaju njegove partijske kolege. Prosto, na državnom Fakultetu se takve stvari ne rade! Evo, ON nikada nije na ispitu prepisivao, ili ne daj bože plagirao doktorat, ili uradio nekakvu sličnu nepodopštinu!

Verujem kolegi u potpunosti. Ali znajući kako se na našim državnim univerzitetima tradicionalno priprema teren za „genijalnu“, a nečiju odabranu decu, prosto ne mogu da zanemarim ulogu njegovog Tate (političkog!) koji je u to vreme žario i palio na istom Fakultetu, a i šire. On je svakako umeo da najavi dolazak „najboljeg studenta, ikad“. Mada, učinak mu je ostao nepotpun, jer Ga na Fakultetu nisu i zadržali. Što je neizmeran gubitak za Fakultet,… a još veći za državu. A često ON voli da viče kako nikad neće priznati Kosovo (a u sebi doda: u ovim granicama…).

Mislim da čovek opet govori golu istinu i neće ga priznati (u ovim granicama…). Eto, u prilog tome je i činjenica da nije ON potpisao Briselski sporazum… Tako da kad dođe vreme za polaganje računa, „neka pripremi se“ ondašnji predsednik vlade!

Ali najviše voli da viče kako ON nikad ništa nije ukrao… Evo, nađite mi nešto! – poziva ON svakog da mu u lice kaže ako nešto ima na tu temu. Suva istina, mislim se. Druga je stvar što je atmosfera u društvu, koju ON nikako ne kreira, nekako gangsterska, otimačka, kao ona u Americi početkom XX veka…

Pa tako „ako se povežu neki ljudi, sa nekim događajima, u nekom vremenu…“, onda vidiš da na osnovu ukradenih ličnih karata funkcionišu tuđe firme, po Beogradu se po „pravednim“ cenama otkupljuju restorani, uspešne firme i hoteli (evo, nečiji tata upravo šeta sa ruksakom napunjenim sa 300 hiljada evra i tvrdi pazar… „Pa nije moj tata!“, sa punim pravom viknuće predsednik), u Novom Sadu neki fini ljudi grade na najboljim lokacijama, neki drugi dobri ljudi očitavaju strujomere po Srbiji po ceni sedmostruko većoj od cene po kojoj je prethodna firma to donedavno radila, a sve pokriveno urednim tenderima, ali eto, slučajno sa po jednim ponuđačem… (beše li u vezi sa očitavanjem brojila navodni komentar nekog ambasadora u nekom presretnutom telefonskom razgovoru u kom se pominje iznošenje milion dolara mesečno?… koji je naknadno od istog ambasadora demantovan…).

I sad, kakve sve ovo ima veze sa onim dešavanjima „na dvoru“, devedesetih? Pa nema, jer srećom ona gvozdena štangla nije pogodila Borkovu glavu dva santimetara niže, gde je ciljala. Ali svejedno, poligraf bi pokazao da predsednik sa tim nema nikakve veze.

Setim se onog genijalnog pitanja iz one drame Duška Kovačevića: Zašto vuk ne pase travu? Pa zato što ne mora. To za njega rade ovce! Ali, pitam se, ko su te ovce? Ove koje „pasu“, ili mi koji to sa strane mirno gledamo?

Autor je redovni profesor u penziji Univerziteta u Novom Sadu i šetač Jedan od pet miliona