Zašto za pola godine imamo 419 lažnih naslovnica?

U psihologiji je poznato da mediokritet koji ne priznaje svoju osrednjost svakako bi voleo da svi u njemu vide genija i da osrednjost zavideći onome što sama nije, i što nikada nije mogla postati, upravo poriče vrednost svojih suprotnosti. Nedorasli i veruju u trajnost kontaminacije. Ona je prolazna, samo je moramo preživeti i nadvladati.

Od sumorne statistike o lažima koje preplavljuju polje javnosti još je tragičnija ona o nepostojanju jedne, bar jedne, vesti na naslovnoj strani koja sadrži izuzev istine i zapitanost nad postupcima i delovanju predsednika. To ukazuje na funkcionisanju jednog uspostavljenog despotskog natčoveka, koji ne samo da predstavlja i prikazuje ceo program, plan, strategiju, ceo registar pojmovni, već se njegov diskurs pretače u čitav horizont (bez)smisla. Njegove reči postaju norme, njegovi snovi obaveza za graditelja, njegovi košmari nalozi policiji, njegove greške naša cena, njegove zablude prinudni korektiv naše ispravnosti. Predsednik na razvalinama jedino i može uspostaviti tako željeni i nažalost dosanjani odnos subjekta i objekta, dželata i žrtve, sudije i okrivljenog. Prinuđeni smo da u gomili istovrsnog što se nudi na naslovnih živimo jednu paranoidnu stvarnost, između dva državna udara, tri pokušaja ubistva, pet sprečenih ratova i gomile neprijatelja. Intenzitet ne popušta, kao što i besmislenost ne napušta promotere laži.

Ovakve naslovne strane su i toponimi Vučićeve politike. Zaista je teško i smestiti, kamoli pomisliti da se između Svetlane Ražnatović, Kije Kockar ili Vranješa nađe nešto moderno, civilizacijsko, evropsko. To nije kontekst u kome je moguće komunicirati takve teme. Estrada, kriminal i politike postaju autonomne bolesti koje se šire javno i bez zazora. Zašto 419, zar nije dovoljno 418? Nije, zato što Vučić i govori i investira svoj politički kapital pod znakom velikih brojeva. Kod njega nema izuzetaka. Za njega je opiranje uvod u haos. Stvarni izbor i sloboda najava promena. Mnoštvo je haos. Zato tako uporno uči zaboravu. Istorije, pre svega. Odricanju, od sebe. Poslušnosti do obnevidelosti.

Nijedno kritičko preispitivanje kao podloga za istraživačko novinarstvo ili nastojanje da se osvetli nešto ukazuje i na stvarne domete Vučićevih teatarskih izvođenja na glavnim odborima stranke. Kada on već prostom upire i kori svoje najbliže saradnike, zašto toga nema u novinama? Upravo zato što to nije kritika, već gluma. Jednočinka na koju ekskluzivitet izvođenja ima samo on.

Autorka je šefica Informativne službe Demokratske stranke