Zataškavanje jasenovačkih zločina

Juna 2020. godine je dr Marija Elizabeta Miletić, mlađa sestra V. Brodar, potpisala izjavu u vezi s naučnim radom komisije u Jasenovcu 1964. Donosim deo tog teksta u prevodu sa slovenačkog:

„Sestra je dobila zadatak na svom radnom mestu, ali su detalji i zahtevi porudžbine i poručioca ostali uglavnom u tajnosti, pošto su istraživanje zatražili najviši organi Jugoslavije i da o tome nije poželjno govoriti. Stoga moja sestra do svoje smrti nikada nije dala nikakvu javnu izjavu i uvek je odbijala da razgovara sa novinarima, iako nije bilo neposrednih pretnji ili zabrana. U vezi s ovim je osećala određenu nelagodu, možda čak i strah.

Sestra je celog svog života bila opterećena Jasenovcem, ne samo zbog stravičnih nalaza ili težine samih radova na iskopavanju, već prvenstveno zbog nedostatka bilo kakvog zvaničnog delovanja u vezi sa ovim masovnim pokoljima. Ne samo da žrtve nisu prebrojane, niti je procenjen broj žrtava u obeleženim grobnicama, nego ni sve grobnice nisu bile označene kao takve. Već tada – 1964. godine – sve je ukazivalo na nameru najviših vlasti Jugoslavije da se ratni zločini prikriju i zaborave, te da se nedužnim žrtvama uskrate dostojna sahrana i spomen. Moju sestru je posebno bolela činjenica da je među žrtvama bilo mnogo žena i dece. U terenskim istraživanjima 1964. godine je ustanovila da mnogo ljudi uopšte nije ni dospelo u logor u Jasenovcu, jer je puno žrtava pogubljeno odmah po dolasku transporta i sahranjeno u masovnim grobnicama u okolini Jasenovca.

Kada su 80-ih i 90-ih godina prošlog veka počele da se pojavljuju procene koje su broj ubijenih u logoru Jasenovac i u njegovoj okolini smanjivale na 40.000 do 80.000 lica, moja sestra, dr Vida Brodar, ove je ocene prihvatila sa ogorčenjem. Ona ih je doživljavala kao namerno smanjivanje i prikrivanje stvarnih razmera zločina, jer je smatrala da je stvarni broj žrtava mnogostruko veći.“

Zanimljivi su navodi istoričara NOB Slavka Odića i Slavka Komarice u jednoj novijoj knjizi (Zagreb, 2008): „Zašto Jasenovac nije oslobođen“.

Npr. da se logorski komitet Partije 1943. odlučio, videvši da spremnosti za pomoć izvana nema, da se pripreme za samooslobađanje logoraša!

Zato su logoraši sami, u jesen 1943, organizovali bekstvo petorice odabranih kadrova, na čelu sa predratnim komunistom, studentom Remzijom Omanovićem.

On je posle bekstva došao do Avda Hume, tražeći da partizani samo napadnu Bosansku Gradišku, a da će se logoraši u obližnjem logoru Stara Gradiška sami organizovati i osloboditi.

Humo ga je odbio, rekavši da je to stav na višem nivou a Omanović je januara 1944. umro, teško bolestan, izmučen i duboko razočaran.

Kada je, uz sadejstvo slavonskih partizana, u decembru 1943. pripremljen napad na Banjaluku, Tito je pristao da se barem doda i vojno lako sprovodivo oslobađanje logora Stare Gradiške.

Međutim, tu odluku je promenio u poslednjem trenutku u fingirani napad na S. Gradišku; ta njegova depeša do danas nije objavljena, čak ni u Titovim sabranim delima.

Obaveštajac, general JNA Jefto Šašić iz Slavonije je kasnije zapisao da je ta akcija „onemogućena“.

Ko ju je onemogućio?

Pa logorski komitet Partije je 15. 8. 1944. pismeno protestovao Centralnom komitetu KP Hrvatske što nisu hteli da pomognu logorašima pri oslobađanju iz logora!

Vreme će pokazati da li su tačni navodi Manojla Vekovića, četnika iz Pljevalja, objavljeni 1992. u časopisu Njegoš u SAD.

On je tvrdio da je jedini preživeli iz grupe Pavla Đurišića, da su na kraju rata u logor ušli partizani pod komandom generala Radojice Nenezića i da im je logor predala grupa od tridesetak ustaša, na čelu sa jednim „bojnikom“ (pukovnikom).

U logoru je pronađeno sakrivenih petnaestak iznemoglih i ranjenih crnogorskih četnika, među njima i Veković.

Posle primopredaje logora je naređeno da se oni ubiju, što je preuzeo ustaški pukovnik; Veković je ostao živ, jer je ovog ustašu prevario da je musliman.

Živeći blizu džamije u Bijelom Polju, znao je molitve i počeo je da ih deklamuje; ustaša ga je tada pustio da skoči u Savu, a Nenezić je obavešten da je ubijen.

Što se tiče Kozare, dobro bi bilo da se g. Martinov odgovori po čijoj komandi su partizani 1942. narod iz sela nasilno terali u Kozaru, gde su masovno nalazili smrt od nacističkih, ustaških i domobranskih zlikovaca – Valdhajma i drugih. Meni neshvatljiv je stav partizana Joce Marjanovića o ofanzivi na Kozaru: „Nešto dalje od nas, kod škole prema Manjači, nalazila se neka četnička formacija, koju su nemački avioni bombardovali. Pratili smo ova bombardovanja sa naših položaja i smejali se na račun četnika.“ Prisetimo se i zapisa književnika Mladena Oljače: „Šestog jula iz šume su pristizali zarobljenici sa padina Kozare. Partizana više nije bilo. Presvukli su se u civilna odela i izmešali se sa ženama, decom i starcima. Svi su bili oborenih glava, pokunjeni i iznemogli….“

Navodima u vezi zlikovca, biskupa Akšamovića, člana ustaškog Sabora 1942, g. Martinov je prešao granicu dobrog ukusa.

Dovoljno je npr. pogledati tekst posle rata u „Glasu Slavonije“ od 18. 9. 1946. Član tročlanog biskupskog odbora za prekrštavanje Srba, po Martinovu je od 1942. maltene bio među antifašistima.

Međutim, on je odlikovan od Pavelića 1944. Predlog odlikovanja glasi: „Predan suradnik s državnom vladom i državnim oblastima…“.

Što je – posle Pavelićevog odlikovanja za prekrštavanje Srba – dobio i od Tita orden bratstva i jedinstva (kakvog li cinizma), to je posebno pitanje.

Autor je pravnik i publicista iz Ljubljane