Zatočenici staračkih domova

Ovo oksimoronsko „brižno zatočenje“ poče tako što je država, još s početka epidemije bolesti zbog virusa korona, u potpuni „karantin“ stavila sve građane u gerontološkim centrima, valjda zdravlja im radi.

Oni su u poodmaklim, poznim godinama pa se smatraju najugroženijim.

I to bi na neko vreme bilo smisleno, ali pandemija se odužila, a rečenica da „domovi za starije neće biti otvoreni sve dok virus potpuno ne nestane“ (dr Kon) postade im doživotna kazna.

Ko je taj to zna kada će ovaj virus nestati i u najzabačenijem kutku planete?

Niko, a verovatno nikada ni neće sasvim nestati.

Šta bi se u međuvremenu moglo desiti sa stanarima ovih domova?

Njihovo zdravlje je trenutno možda sačuvano od virusa, ali pokleknuće od neslobode.

Ona se psihički manifestuje u depresiji zbog zatočenja neizvesnog trajanja, bilo da je u sobi, na spratu ili u zgradi, a ni njihovi najmiliji im ne mogu doći u posetu, da bar lepu reč čuju.

Fizička neaktivnost i neizlazak napolje fiziološki slabi ostareli organizam plus dubi depresiju i oni, koji požive do slobode, neće biti iste ličnosti. Sve govori da je za stanare staračkih domova nesloboda, brže ili sporije, fatalna.

Pravno, ovde je prvoredno pitanje ko je to sebi uzeo za pravo, ili pre silu, da bez granice, do buduće neizvesne okolnosti kakva je „nestanak virusa“, građaninu oduzme prvo prirodno pravo – ličnu slobodu.

Možda se na to usudio ne znajući da je sloboda garantovana Ustavom (čl. 27) i da su joj podrška pravo na ljudsko dostojanstvo (čl. 23 Ustava), nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta (čl. 25 Ustava), sloboda kretanja (čl. 39 Ustava) i druga ustavna prava.

Možda poređenje izgleda prenapregnuto, ali okrivljeni u pritvoru ima više prava, bar da izađe na vazduh, a da i ne kazujemo o pravu osuđenika u zatvoru, posebno u poluotvorenom i otvorenom režimu.

Ipak, ministar zdravlja je, neovlašćeno, još na početku pandemije naredio da se „korisnicima ustanova zabranjuje napuštanje domova“ (14. marta 2020. godine) i to protivustavno traje i dan-danas.

Možda država smatra da se ovakvim režimom stara o najugroženijim građanima, ali je prosto nemoguće da ne vidi kako čini diskriminaciju, Ustavom zabranjenu (čl. 21).

Naši stariji građani tek izrazito manjim brojem (neka ih je i 50.000) žive u staračkim domovima mesecima zatvoreni, dok su ostali iz njihove generacije, kao i svi mi, slobodni.

Kako to da je režim samice neophodan u staračkom domu, a u stambenoj zgradi sa starim domaćinstvima i dvorišnim stanovima (Srbija je staračka) – čiji se članovi viđaju u hodniku, stepeništu, liftu, na dvorištu ili kakvom divanu u parku – nije.

Ove anomalije nije ni moguće objasniti jer treba podvući, ako je neko slučajno pomešao, da starački dom nije zdravstveni centar niti kovid bolnica sa pacijentima, već dom, kuća.

U njemu stanuju stariji ljudi isto kao što isti takvi žive u sopstvenim kućama.

Oni su ličnosti, pravne ličnosti (čl. 37 Ustava) i imaju sva prava poput drugih građana.

To znači da samostalno odlučuju o svojim pravima i obavezama pa i o tome da li će ili neće izaći međ’ svet.

Kako se drugi građani pridržavaju posebnih mera opreza u vreme zaraze, što je stvar prava ali i morala svakog od nas, tako će se ponašati i stanari gerontorloških domova.

Svaka druga pretpostavka je diskriminatorska.

Nego, dok su naši stari u još kakvoj-takvoj psihofizičkoj snazi, ovaj neljudski i neustavni tretman mora biti prekinut.

Njihovo pravo da budu jednaki sa drugima mora da čuje zaštitnik građana, onaj ko je odlučio da ih drži zatočene i diskriminisane i na kraju, ili pre na početku, Ustavni sud kao najjači čuvar prava i sloboda svakoga od nas.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu