Zatvaranje Kosova Otvorenim Balkanom

U vreme kada Bugarska stvara probleme Makedoniji na njenom evropskom putu, Makedonija se okrenula starom bugarskom konkurentu: Srbiji.

Srbija i Albanija su se u ovoj situaciji našle odmah Makedoniji, dok im je Makedonija vratila ovu uslugu, postavši most između Srbije i Albanije nakon što su Kosovo i Crna Gora odbiile tu ulogu.

Albanija i Makedonija su se našle Srbiji u njenoj najvećoj teškoći.

Srbija, okružena sa svih strana zemljama NATO-a i Evropske unije i pod stalnim pritiskom da prizna Kosovo, dokazala je Zapadu da je i dalje tvrd orah i da i dalje može vršiti svoju hegemonističku ulogu u regionu.

Za Albaniju, poboljšanje odnosa sa Srbijom znači novo tržište od šest do sedam miliona potencijalnih turista za albanske plaže.

Srbija je zemlja bez izlaza na more.

Srbi su istorijski koristili plaže Hrvatske i Crne Gore.

Od poslednjeg rata (1991-1995) Srbi više nisu dobrodošli na hrvatske plaže.

Hrvatske plaže postale su odredište 100 miliona Nijemaca iz Njemačke, Austrije i Švicarske koji ne samo što imaju geografski najbližu plažu, već smatraju hrvatski mentalitet svojim.

Plaže Crne Gore nastavak su hrvatske obale u svakom smislu.

I dalje su odredište građana iz Srbije, ali sve manje iz sledećih razloga.

Crnogorska obala je mala.

Evropska konkurencija je podigla cene previsoko.

Političko trvenje Beograd-Podgorica imalo je efekta uprkos činjenici da su Crnogorci etnički Srbi, ali ipak nacija sa mentalitetom i kulturom koja se veoma razlikuje od srpske.

Tako za Srbiju najbliža obala ostaje albanska.

I najjeftinija u isto vreme.

Činjenica da do sada albanske plaže nisu koristili srpski turisti dolazi jednostavno iz predrasuda.

Obični Srbi nisu razlikovali kosovske Albance od Albanaca iz Albanije.

Insistiranje Edija Rame na Otvorenom Balkanu i odbijanje Aljbina Kurtija pomogli su čak i Srbima sa manje političkog znanja da shvate ovu razliku.

Edi Rama je to instinktivno shvatio mnogo pre prvog susreta sa Aleksandrom Vučićem i nastavlja da svira na ovom sviralu.

Poziv Goranu Bregoviću u Tirani i sada u Korči bio je u funkciji ove poruke Srbima: Mi se razlikujemo od Kosovara.

U Tirani čak i Goranovo prezime pišu i izgovaraju drugačije od Kosovara.

Umesto Bregović (alb. Bregoviq) kako je pišu i izgovaraju Kosovari, oni pišu i izgovaraju Bregovič (alb. Bregoviq). Čak i premijer Edi Rama još nije naučio da se predsednik Srbije zove Aleksandar (alb. Alleksandar), a ne Aljeksandar, i da se preziva Vučić (alb. Vuciq), a ne Vučič (alb. Vuciq).

Edija Ramu nije briga da li će ga Srbi ismejavati ili ne. On vodi brigu o novcu.

Osvajanje tržišta od šest-sedam miliona potencijalnih turista je veliki nacionalni interes male zemlje sa dva i po miliona stanovnika, poput Albanije.

Upravo ovaj interes Albanije u mnogim aspektima je u suprotnosti sa nacionalnim interesom Kosova.

Prvi i najočigledniji je da odlazak velikom broju srpskih turista u Albaniju povećava konkurenciju i posledično podiže cene na albanskim plažama.

Čak 99 odsto stanovnika Kosova koristi albanske plaže iz dva jaka razloga: 1. One su najjeftinije i 2. Žele da njihov novac ostane u Albaniji, a ne u bilo kojoj drugoj zemlji.

Drugo, manje očigledno, ali još veća šteta koja Albanija uradila Kosovu, a pomogla Srbiju, jesu pregovori u Briselu između Kosova i Srbije.

Cela poenta razgovora Priština-Beograd leži u tome koju će cenu Kosovo platiti u zamenu za priznanje od Srbije.

Naravno, što je pritisak Zapada na Srbiju veći, to će ona biti primorana da prizna Kosovo po nižoj ceni i obrnuto.

Slično, što je veći pritisak susednih država Srbije da je prisile da prizna Kosovo, to će niža cena koju će Kosovo morati da plati.

Istina je da su svi susedi Srbije osim Bosne i Rumunije priznali Kosovo.

U zadnje vreme pritisak prema Srbiji bio je znatno jači. Ali ovaj pritisak suseda prema Srbiji uklonila je Albanija sa „Otvorenim Balkanom“.

Kosovo je zemlja bez izlaza na more sa samo četiri suseda: Crnom Gorom, Albanijom, Makedonijom i Srbijom.

U ekstremnom hipotetičkom slučaju gde bi se četiri njegova suseda složila da potpuno zatvore granice sa Kosovom i gde nijednom avionu ili prevoznom sredstvu ne bi bilo dozvoljeno da uđe ili izađe sa Kosova, stanovnici Kosova bi umrli od gladi jer ni so nema gde uzeti.

Naravno, „Otvoreni Balkan“ nije potpuna izolacija Kosova, ali jeste neka vrsta izolacije sa sve tri strane.

Crna Gora nije na „Otvorenom Balkanu“, ali je vjerovatnije da će postati deo Evropske unije pre bilo koje druge zemlje na Zapadnom Balkanu.

Tako će granica Kosova biti zatvorena u onoj meri u kojoj Evropska unija zatvara granice za druge zemlje van Evropske unije.

Da li je to ispravna politika što se kosovsko rukovodstvo usprotivi ovoj inicijativi?

Ili bi bilo prikladno da Aljbin Kurti bude prisutan na ovim trilateralnim sastancima Vučić – Zaev – Rama?

Iako se Kosovo možda nije pripremljeno za ovo otvaranje, jer njegov budžet uglavnom zavisi od carine, izolacija će je koštati više.

Jedina korist koju će Kosovo imati od ove izolacije biće porast neophodnog patriotizma koji Kosovu trenutno nedostaje.

Kada će Kosovari uvideti filo-serbizam institucija u Albaniji, ovo će otvoriti oči Kosovarima kao što se to desilo sa Ramušom Haradinajem, kada je u Berlinu shvatio da je Edi Rama na strani Vučića.

Neposredno pre ovog događaja, cela Albanija se nasmejala naivnosti Ramuša Haradinaja kada je izjavio da ako se ujedine Kosovo i Albanija on bi drage volje prepustio fotelju premijera Ediju Rami!

Ovo nije samo naivnost Ramuša Haradinaja, već i velikog dela kosovskog stanovništva.

Pozivnica za Gorana Bregovića u Albaniji i pevanje „Kalašnjikova“ će urazumiti Kosovare da shvate da nemaju drugog izbora nego da grade svoju budućnost na svom Kosovu.

Kosovari ne moraju da brinu o Albaniji za srpsku invaziju tamo.

Albanija je članica NATO-a i njena državnost se više ne osporava.

Nijedan osvajač ne može učiniti Albaniju jadnijom od onoga što mu je učinio Enver Hodža.

Uostalom, šta su strašnije četničke pesme od pesama o Enveru Hodži koje su Albanci morali slušati 45 godina?

Kada Kosovar čuje pesme o Enveru Hodži, možda neće uživati u njima, ali je bar te pesme ih ne povređuju, kako one povređuju one koji su pretrpeli režim Envera Hodže.

Shodno tome, četničke pesme se možda neće dopasti javnosti u Tirani ili Korči, ali one tamo ne zvuče strašno kako one zvuče na Kosovu, a tim više one su dobrodošle u Albaniju sve dokle tim četničkim pesmama se animiraju srpski turisti.

Ne zna se da li je veća ironija kada Kosovar koji je proveo godine u zatvoru od srpskog (jugoslavenskog) režima zato što je pevao pesmu o gradu Korču čuje kako se u Korči mladi Albanci opijaju četničkim pesmama, ili kada građani Albanije, koji su držali po 20 godina zatvora u Spaču od režima Envera Hodže zato što su izrazili ljubav prema Kosovu, čuje Kosovare kako pevaju o Enveru Hodži.

Jednostavno, mora se prihvatiti da ljudi jednog jezika i jedne krvi (tj. ljudi iste etničnosti), poput Albanaca sa Kosova i iz Albanije, imaju različita osećanja i mentalitet.

Iznad svega, imaju različite interese. Kosovo i Albanija ponekad imaju iste interese, često imaju različite, a ponekad imaju suprotne interese. Ovo je najsnažniji dokaz da se radi o dvije nacije koje su već ugradili u svojim razlikama.

Autor je profesor Univerziteta u Prištini