„Zatvoreni“ sud

Jer USS ovih dana, nakon pisanja Danasa, pokušava bezuspešno da odbrani svoju odluku iz 2011. da sednice suda zatvori za javnost.

Sednice suda su, podsećanja radi, bile otvorene za javnost čak i u vreme najgore represije režima Slobodana Miloševića. Mada je i tada, a očito i danas, centar odlučivanja bio daleko izmešten iz Suda, a taj sud služio samo kao formalno pokriće za sumanute odluke tadašnjih vlasti, odnosno samo je slepo potvrđivao odluke vlasti. Nije da se nešto zabavno na sednicama suda dešava. Uglavnom su te sednice smrtno dosadne. Čak i sudijama. Ali za to primaju plate u rangu predsednika Srbije. Samo je plata predsednika Ustavnog suda 180.000 dinara, dok je prosečna plata u Srbiji 40.000.

Da li je zato javnost Srbije uskraćena za informacije o tome šta to zapravo rade sudije USS? Da li je to razlog za šifrovana saopštenja o brojevima predmeta o kojima su raspravljali, bez ikakve naznake o čemu i o kojim predmetima je ovaj sud doneo odluku?

Sudije proglašavaju za „grubu neistinu kojom se dezinformiše javnost i narušava ugled institucije USS“ ukazivanje našeg lista na činjenicu da su sednice ovog suda zatvorene za javnost. Njihovo pravo. Ali, problem je u tome što to ne odgovara istini.

Iako se pozivaju na Zakon o Ustavnom sudu, koji kaže da nije predviđeno da redovne sednice budu otvorene za javnost, zaboravljaju sam Ustav, koji je viši pravni akt od zakona, koji kaže u članu 32, u delu – Pravo na pravično suđenje, da „svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama“ i da sednice suda mogu da budu zatvorene za javnost samo kada se raspravlja o nacionalnoj bezbednosti.

A o tome šta građani misle u toj sferi, najbolje govori to što je Srbija rekorder po broju tužbi Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, sa više od 10.000 predstavki nezadovoljnih radom srpskih sudova i odlukama Ustavnog suda.