Zaustavimo i ovog siledžiju

Ali neki kukavički okreću glavu, praveći se da ne primećuju šta se dešava, drugi pravdajući svoje nereagovanje kažu ona je to sama želela, treći su gluvi za njene krike i vapaje, četvrti govore gledaj svoja posla da ne prođeš gore od nje.

Retki se bune zbog toga što je On maltretira i ponižava sa strašću sadističkog manijaka.

Ali pobunjenih nema dovoljno kako bi sprečili ovog manijaka u iživljavanju svojih patoloških poriva nad nesrećnom žrtvom.

A kad se i pojave odvažni i hrabri koji bi joj pomogli, iz gomile onih koji posmatraju sillovanje ove nevoljnice slede povici:

„Sklonite se, šta vi hoćete, isti ste kao i ovaj siledžija, svi su muškarci isti.“

Daleko od toga da ona to ćutke trpi. Naprotiv, pokušava da se brani, otima se, pruža otpor, zapomaže i kroz vrisak govori:

„Ljudi, pogledajte šta mi radi ovaj pomahnitali napasnik, pa kako možete mirno da gledate dok me ovaj manijak siluje. Pa imate li vi majke?!!! Urazumite se, hej ljudi, probudite se vi uspavani! Pa šta je sa vama ljudi Božji!“

Opsesivno iživljavajući svoje erotske fantazme, sveteći joj se za svaki put kad ga je u mladosti odbila, kad ga nije htela jer je znala da je latentni siledžija, On sada zadovoljava svoje najprimitivnije animalne nagone, iznova i iznova ponižavajući svoju žrtvu koja mu je konačno pala u ruke, ne trudeći se da sakrije svoju patološku mržnju prema njoj.

Svakoga dana On se budi samo sa jednom mišlju:

„Šta ću danas da joj radim što joj već nisam radio i kom poniženju da je danas izložim.“: unapred se naslađujući njenom patnjom.

Ali zadovoljavajući svoje najmračnije porive, On ne oseća zadovoljstvo.

Naprotiv to u njemu pobuđuje još veću mržnju prema žrtvi.

A žrtvu svi znate.

Znate i njega.

Pa ako se zapitate zašto je neka žrtva silovanja ćutala osam godina ili čitavu deceniju, zapitajte se zašto i vi ćutite devet godina, dok napastvovana stradalnica bespomoćno zapomaže a On se bestijalno iživljava nad njom, bez namere da to prestane dok mu neko ne kaže:

„Stani malo, siledžijo, to je moja majka! Srbija joj je ime. I ne dam ti na nju!“

Devet godina On siluje Srbiju.

Siluje je na svojim konferencijama za štampu, redovnim, vanrednim, pretećim, ponižavajućim.

Siluje je rušenjem Savamale, Jovanjicom, Krušikom, Er Srbijom, padom helikoptera, ubistvom Olivera, Stanike Gligorijević, Slobodana Tanaskovića, paljenjem kuće Milana Jovanovića, kupovinom Kopernikusa, lažnim diplomama, aferama i skandalima.

Postao je Jutka našeg života i Mika Aleksić života svakog deteta u Srbiji.

Pa mu to nije dosta nego bi ovaj siledžija svoju žrtvu još i da podvodi, da je nudi drugima: sumnjivim investitorima, poslovnim saradnicima iz kriminalnih klanova, ratnim zločincima podbulim od naše krvi, stranačkim poslušnicima, kompletnim idiotima, belosvetskim i domaćim mafijašima i svojim saborcima u borbi za stvaranje Velike Albanije.

Vreme je da zaustavimo i ovog siledžiju.

Za to ne treba čvrsta ruka.

Dovoljna je čista ruka i hrabro srce.

Jer jedna je Srbija!

I jedan život imamo.

Njega treba živeti, a ne proživeti i preživeti u strahu od siledžije.

Progovori, Srbijo. Ustani. Nek zagrmi na Sretenje!

Autor je bivši otporaš