Zavet ćutanja i bezglasni krik

Stotine polaznika Petnice danas su ili profesori na inostranim fakultetima, uspešni istraživači i naučnici, a sam pomen ovog imena, izazivalo je ponos.

Od danas, međutim, Petnica je postala mesto gde su se odigravala višegodišnja zlostavljanja devojčica, a o tome se – ćutalo.

Jasno je sad da su glumice Danijela Štanjfeld i Milena Radulović predstavljale svetionik čija je svetlost uspela da osvetli i brojne druge slučajeve o kojima ništa nismo znali i da natera žrtve da skupe snagu i progovore o nasilju koje su preživele.

Kao i u slučaju ovih glumica, tako i u slučaju devojčica iz Petnice, zlostavljač je iskoristio poverenje dece i njihove godine, te se služio nasiljem, ucenama i manipulacijama da bi ih ponizio i zlostavljao.

Kao da sama ova dela nisu dovoljno mučna, po svemu sudeći su i nadležni znali da se dešava nešto što ne bi smelo, ali su odlučili da ćute, da “ne talasaju“, verujući naivno da tako štite žrtve.

Na ovaj način su sve te devojčice ponovo izneverene i povređene tako što nisu dobile poverenje i reagovanje od onih kojima su verovale i čija je dužnost bila da ih zaštite.

Ni ne shvataju svi oni koji su o ovome ćutali da su jedinu zaštitu pružili upravo – zlostavljaču.

Ovaj slučaj pokazuje da, nažalost u ovom društvu u kome se nasilje podržava i neguje već gotovo deceniju, niko nije zaštićen od nasilja, a da za decu skoro da ne postoji gotovo nijedno sigurno mesto gde mogu da budu bezbedna i osećaju se sigurno.

Predatori vrebaju sa svih strana, skriveni u svim profesijama, u svim staležima i u svim uzrastima.

Nije retkost da se kriju upravo u onim zanimanjima gde bi neko najmanje mogao da za njih pomisli da su zlostavljači i nasilnici.

U slučaju glumica videli smo da su to bili ljudi koji uživaju veliki ugled u društvu, a u slučaju devojčica iz Petnice, to je bila osoba na koju su bile najviše upućene.

Stoga, kako bi se osvetlio ovaj problem zlostavljanja oko kojeg decenijama postoji strahovit zavet ćutanja zbog kojeg se često krivi žrtva, a ne nasilnik, potrebno je da budemo svesni postojanja zlostavljača i nasilnika i njihovih taktika koje su perfidne, ali nažalost veoma efikasne.

Moramo da pričamo o znacima za uzbunu i budemo svesni da neretko oni koji neumereno ističu sopstvenu svetost, upravo su oni koji najveće rogove kriju, a da to čine sa pozicija autoriteta.

Našem društvu okupiranom nasiljem, preko je potrebno znanje o metodama zlostavljanja i o tehnikama kojima se nasilnici služe kako bi namamili svoje žrtve.

Potrebno nam je da u školama osnažimo decu i sa njima pričamo o temi koja se decenijama tako uporno izbegava.

Zato naša deca znaju sve o člankovitim crvima ili planinama u Čileu, ali ne umeju da prepoznaju tehnike kojima se zlostavljači služe.

Zato kad čujemo za nekoga da je nasilnik i da je počinio nezamisliva dela zlostavljanja, neretko je prvo što kažemo – “Pa on je tako divan čovek, zar ne?“

U vezi sa ovim, pomenula bih da u našoj javnosti gotovo ne postoji sveobuhvatna publikacija koja bi pružila znanje o tehnikama kojima se zlostavljači služe.

Pre nekog vremena imala sam prilike da pročitam u rukopis jedno sjajno delo koje razotkriva nasilnike i pruža tehnike za prepoznavanje, ali i oporavak žrtava.

Interesantno je to da su najveće izdavačke kuće odbile ovaj rukopis obrazloženjem da NIJE KOMERCIJALAN.

Hiljade i hiljade žrtava nikako se ne bi mogle složiti sa time.

Na kraju, da bismo smanjili ovo nasilje koje uništava duše žrtava, moramo pre svega da im verujemo.

Želim da verujem da će svaki nasilnik ipak biti priveden pravdi iako ma koja kazna da dobije ne može da nadjača bezglasni krik žrtava koji je godinama, pa možda i decenijama čučao u njima.

O nasilju moramo da pričamo, a umesto pojedinih besmislenih nastavnih jedinica u školi, deca treba da uče o empatiji, poštovanju, granicama, ali i o manipulacijama, licemerju i nasilju.

Jedino se znanjem možemo odbraniti, ali i pomoći drugima.

Nesumnjivo je da će ovaj slučaj iz Petnice osnažiti još ko zna koliko žena da progovore o nasilju koje su doživele.

I nema sumnje da će se javiti oni koji će kriviti žrtve želeći da iz ma kog razloga opravdaju nasilnika koji će sve učiniti kako bi ućutkao žrtvu koja govori istinu.

Jer, ne zaboravimo – nasilnik se ničega ne plaši više nego da bude otkriven i da umesto tobožnje svetosti i mudrosti kojima se tako neukusno i neumereno razmeće, ljudi ne ugledaju njegovo pravo zlostavljačko lice koje je godinama pokušavao da skriva.

Autorka je članica Predsedništva Stranke slobode i pravde