U obrazovni sistem mora biti vraćen Zavod za udžbenike: Lični stav Nebojše Jovanovića

„Ako hoćete da izgradite sjajnu zemlju u kojoj će želeti da žive i vaša deca, potrebno je da korupciju izjednačite sa izdajom, a korumpirane zvaničnike sa izdajnicima, do sedme generacije“, govorila je Golda Meir u Izraelu pre više od pedeset godina. Ako mi želimo da „Atina ne ostane bez učitelja“, neophodno je, među prvim stvarima, da revitalizujemo državnu instituciju zaduženu za školske udžbenike, koju su neodgovorni zvaničnici pokušali da sruše, kako bi udžbenik pretvorili u robu. Oko te robe stvoreno je leglo korupcije koje je u praksi zavladalo skoro čitavim obrazovnim sistemom Republike Srbije.

Drugim rečima, neophodno je vratiti ideju i pojam Zavoda za udžbenike u naše osnovno i srednje obrazovanje. Kako bismo inače, nego korupcijom, mogli objasniti da je armija od preko 150.000 nastavnika – nikad u težem položaju – a da su privatni izdavači udžbenika i državni zvaničnici koji svemu tome daju logističku podršku – među najbogatijim ljudima u zemlji? Kako to, u situaciji kad je izdavaštvo klasične knjige – nikad u težem položaju – a izdavači udžbenika u nikad boljoj situaciji? Da li oni žive od klasičnih kupaca ili od sigurne ciljne grupe, čije knjige plaća roditelj?

Među korumpiranim zvaničnicima ima – svi znamo – i bivših ministara prosvete, bezbroj zvaničnika i tog i drugih ministarstava, bivših direktora Zavoda koji su otvorili privatne izdavačke kuće za udžbenike s resursima iz Zavoda, direktora škola pa i samih nastavnika koji se „bore na terenu“, u samoj školi, za apanažu od izdavača. Štaviše, oni to i ne kriju, smatrajući da će ovakav poredak u školama trajati „vo vjeki“, da nikom za njihova života neće pasti ni napamet da ih uzmu na odgovornost, pa se time i javno hvale…

Ako želimo da „Atina i dalje postoji“, u obrazovni sistem mora biti vraćen Zavod za udžbenike, sa ulogom kakvu je imao pre 2001. ili 2009. godine, kada je tadašnjim podzakonskim uredbama (2001, 2003) i Zakonom o udžbenicima (2009) započeto njegovo plansko devastiranje kao institucije sistema. Parole pod kojima je vršena devastacija („ideologizacija“, „monopol“, „kvalitet“ i dr.) od najviših prosvetnih vlasti i tadašnjeg vrha države uskoro su se pokazale kao netačne i kao paravan za stvaranje monopola privatnih i stranih izdavača udžbenika u Srbiji.

Zavod je ranije bio servis Ministarstva prosvete, poput sadašnjih servisa: Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (ZVKOV) u Fabrisovoj ulici (čije su inicijalne službe bukvalno iznesene iz tadašnjeg Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, koji je bio krovna institucija za sva pitanja vezana za udžbenike u osnovnim i srednjim školama u Republici Srbiji).

Zavod nije imao monopol na tržištu udžbenika, jer je bio jedini ovlašćeni izdavač školske literature (poput izdavača u većini evropskih zemalja). Udžbenik je imao kontrolisanu i strogo socijalnu cenu, čiji je sav prihod išao u budžet Republike Srbije. Danas je udžbenik roba koju porodica teško pribavlja a glavni monopolista na tržištu nema čak nijednu knjižaru u Beogradu ili Srbiji, na šta je po zakonu obavezan svaki izdavač.

Pre dvadeset godina mi smo naše obrazovanje prepustili privatnim i stranim izdavačima, cena udžbeničkog kompleta je skočila a kvalitet udžbenika nije postao bolji.

Svaki udžbenik je skoro identičnog izgleda jer samo tako biva odobren a standardizacija kvaliteta udžbenika potpuno je zakočila kreativnost autora, na uštrb prenaglašene vizuelizacije sadržaja koja ne podstiče učenikovu misao (što je osnovna uloga knjige), način razmišljanja i imaginaciju (dobra ilustracija je poželjna da „osveži“ gradivo, ali je i vrlo varljiva kategorija u pedagogiji). Svaku promenu programa nameće strani izdavač a digitalni udžbenici (suštinski neobavezno nastavno sredstvo) jedno su od sredstava dominacije (skoro „šenlučenja“) onog ko poseduje najskuplje evropske softvere, nepristupačne drugim izdavačima.

Udžbenik je pre svega knjiga i to treba da ostane. Štaviše – to je najozbiljnija knjiga, po definiciji. Udžbenik nije slikovnica, zidna novina, video-igra, ne sme da bude „špileraj“ ni po izgledu ni po sadržaju, već knjiga, a tek je njegov put do učenika napravio čitav „špileraj“ u našem školstvu. Izgubljeni su mnogi kriterijumi. Škola znači znanje i vaspitanje (doduše, bez „obrazovno-vaspitnog cilja“ ona već 20 godina ne zna ni profil građanina kakvog treba da stvori), i ne sme da bude ničija igrarija.

Ona je po osnovnoj definiciji stroga institucija, ali niko u državi Srbiji to ne sme da kaže u javnosti, jer vlada nemoć pred navalom izdavača koji direktno ulaze u upravu škole i nastavničku zbornicu, namećući svoju atmosferu dominacije i prioriteta, ruše pritom zakonske i pedagoške kriterijume nudeći poklone i pokazujući prošlogodišnje, a mnogi nastavnici, loše plaćeni već decenijama, plodno su tle za korupciju i nisu gadljivi na darove stranog izdavača koji nema čak ni onu pomenutu knjižaru – jer mu i ne treba kad su mu u školi širom otvorena vrata. Tu se prodaju udžbenici a ne u knjižari. Pre toga su nametnuti „standardi kvaliteta“ kroz zvanične institucije, koji ne vode računa ni o gramaži papira za učenikovo rame, ni o formatu knjige, ni o broju skupo plaćenih ilustracija, ni o osnovnom ukusu i neukusu („što skuplja knjiga to bolje po izdavača“), niti o jednom jedinom pedagoškom pravilu.

Zavodu za udžbenike je u takvoj konstelaciji snaga praktično oduzeto tržište, posle 2009. godine njemu su postepeno zatvarana vrata svih škola jer „ne nosi darove“.

Zavodu je neophodno pojačati status u školskom sistemu. S praktično zatvorenim vratima tržišta, njegovo dalje postojanje moguće je na dva načina. Prvi, da bude na budžetu (kao svaki zavod u Republici), kao ZUOV i ZVKOV, kao specijalizovani Zavod za udžbenike, za standardizaciju kvaliteta, a obim proizvodnje (tiraž) da bude prema potrebi obrazovnog sistema (države); prihod da ide u budžet, po modelu: „Zavodova proizvodnja je vlasništvo države – Zavodu slede plate za redovan rad“; knjige da država prodaje ili poklanja đacima, ali da Zavod ne mora da se bori za tržište, takvo kakvo je već nastalo, da ne brine da li će postojati iduće godine li za 5-10 godina… Drugi način je da država garantuje državnom izdavaču procenat tržišta („deo kolača“), što je pozitivna praksa u nekim zemljama tranzicije koje su državnom izdavaču obezbedile 51 odsto ili 49 odsto tržišta, a svim ostalim izdavačima dato je da se bore oko preostalog „kolača“.

Dok Zavod objavljuje sve naslove za osnovnu i srednju školu, drugi izdavači biraju samo naslove koji im se isplate, visokotiražne, i tu privilegiju imaju od početka „liberalizacije“. Zvanično, oni nemaju nijednu obavezu prema državi (osim poreza), oni su gosti s najvišom privilegijom, koji spavaju u sobama koje im se dopadaju, bez obzira na mišljenje domaćina, čak s težnjom da domaćina potpuno izbace iz kuće. Zakon o udžbenicima potrebno je promeniti prema interesima našeg obrazovnog sistema, a ne prema interesima privatnih izdavača (koji se katkad i ne razumeju u knjige), a to jedino može da se sprovede i garantuje preko Zavoda za udžbenike.

Izjednačavanje statusa Zavoda sa ZUOV-om i ZVKOV-om, koji su na državnom budžetu i opisom delatnosti u ministarstvu prosvete (koji, usput, imaju zajedno približan broj činovnika kao Zavod za udžbenike svih radnika), značilo bi sigurnu budućnost za kuću koja ima stvaralačke potencijale (npr. stručnu redakciju za svaki nastavni premet, jedinu takvu među izdavačima udžbenika) da se višestruko oduži i državi i čitavom školskom sistemu u Srbijii. Ako je Zavod potreban državi – kao i „učitelji u Atini“ – ona mu mora učvrstiti status i samobitnost u obrazovnom sistemu, i osloniti se na njega.

Neshvatljivo je i zašto je 2006. Zavodu oduzet naziv „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“ (u vreme kad su završavali formiranje svojih fizionomija i uloge u obrazovnom sistemu ZUOV i ZVKOV). Slab je bio izgovor da su udžbenici i nastavna sredstva jedno te isto, jer nije tačno a pokazala se i pomenuta neupućenost tadašnjih vlasti u osnovne termine u pedagogiji.

Potrebno je i unutar Zavoda podići „borbeni moral“ kod „demoralisanog ljudstva“ i uliti mu novu energiju i radni elan, ohrabriti ga, popraviti hijerarhiju prema stručnosti i dokazanosti u poslu („za četovođu se postavlja najbolji vojnik u jedinici“). Naglasak treba staviti na redakciju, kao bazu i „glavni štab“ i – na knjižare kao izlog prema javnom prostoru, koje moraju biti estetizovane po jedinstvenom obrascu – po ugledu na velike i poznate izdavačke kuće.

Neophodno je ponovo graditi najjačeg izdavača udžbenika i učila u Srbiji, kao stuba na koji se mora osloniti naše školstvo.

„Atina“ sa svojim učiteljima mora postojati da bi u njoj zaista želela da žive i naša deca.

Autor je urednik u Zavodu za udžbenike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.