Zbog čega smo izgubili od Italijana

Ne želim biti duhovit – nije vreme za smeh. Ne želim biti satiričan – tek ćemo se mi čuditi i udarati po glavi… Dugotrajni i jako bolni period otrežnjenja je pred nama.

Samo faktografski nabrajam činjenice koje bi trebalo da ukažu koliko je naše društvo destrukturirano, bez elementarnih demokratskih principa, bez institucija, predato na (samo)volju samo jednom čoveku.

Koji je takav „poklon“ oberučke prihvatio, te Srbiju smatra svojom igračkom u kojoj će ostvarivati (ili neće) sve svoje mladalačke snove.

Muka je što u stvarnost Broj nula na Srbiji sprovodi ne samo svoje snove već i opsene.

Halucinacije koje ga očigledno muče, a koje su posledica posebnog psihičkog stanja o kojem sud ne žele da daju nadležne institucije, postale su deo naše svakodnevice…

Živimo njegov navodni život na severu Marakane, lupamo „banane“ nesrećnom dečaku i to uporno ponavljamo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom kao dokaz njegove fantazmogorične opsednutosti košarkom…

A svi su mediji manje fantazmagorično a više poslušnički opsednuti Vođom…

Kada uz medije dodate „glodure“ kvaliteta Mitrović Željka, Marić Milomira, Vučićević J. Dragana, Krstić Nebojše, Sarape Predraga i inih apologeta, vidimo da noć postaje potpuno tamna. Kroz koju ćemo putovati duže nego sam Judžin O Nil, sa mnogo više tuge i očaja…

Izgubili smo košarku od Italijana? Jesmo, i to nas kao nediskutabilnu košarkašku naciju boli.

I valja da nas boli.

Ko je kriv: Jokić, koji nije došao, Bogdan Bogdanović, koji se majao sa svojom Atalantom, Igor Kokoškov…?

Niko od njih naravno. Kriv je direktor RTS-a i druge evet-efendije koje su do besmisla ponavljale kako dečak „dobija bananu“ ili kako se Broj nula besomučno hvali svojim „košarkaškim“ indeksom.

Krivi su svi oni predsednici klubova koji su ponizno klečali da im se dodele mrvice sa bogate trpeze Broja nula, a posle veličali te mrvice kao da su ambrozije Boga.

Odgovoran je jedan naopaki sistem vrednosti u kome nikada mi nismo krivi već neki drugi.

U životu je to Haški sud, u košarci sudija ili sudbina… Kako da izgube NAŠI kada smo u svemu najbolji i neponovljivi?

Pa naš predsednik je mangup sa Zvezdinog severa koji nepogrešivo „lupa banane“, gledajte to na televiziji kada god želite: u podne ili ponoć svejedno.

Ovaj se supermen bavi i fudbalom, pa nepogrešivo tuče penale, a kao najbolji student nečega ikada bavi se i Univerzitetom, sudstvom, zdravstvom… a iza njega ostaje nepodnošljivi miris gareži, kakav nije ostajao ni iza Nerona.

Zapitajte se, da li je najbolji među vama gradonačelnik, rektor, direktor bolnice… Naravno da nije…

Eto zbog toga smo izgubili…

Jedan naopaki „sistem vrednosti“ čoveka koji sebe smatra balkanskim supermenom, a svoje protivnike zločincima, došao je konačno na naplatu. Do tada nedodirljiva košarka konačno se srušila…

Odavno tvrdim da nijedan segment društva ne može biti bolji nego društvo u celini…

Aca Lukas postaje književnik, potpisujemo peticije da se utvrdi da li je Dolovac Zagorka živa, Broj nula objašnjava doktoru Ljajiću šta je respirator dok direktorima bolnice radi verovatno probni skener! Ne zna to? Pa šta ima veze?

Ne ume ni da vozi avion, pa smo mu se divili kako otima respiratore od mrskih zločinaca, neprijatelja Srba naravno.

Srećom da postoji Đilas, postoje Hrvati i „Šiptari“, inače bi se naš supermen uvek borio sa imaginarnim protivnicima.

Bez obzira da li je protivnik Đilas ili neki imaginarni, rezultat je uvek isti: Broj nula pobeđuje…

Nažalost, na košarkaškom terenu rezultat ne određuju navijači sa Severa, čak ni trener, već spremnost i sposobnost da se lopta probaci kroz obruč.

Da, i rezultate ne broji Broj nula (prema kome, na primer, već imamo više od 50% vakcinisanih, a u realnom životu ni 40%), čak ni Tanja Fajon ili Miroslav Lajčak, sa kojima se vispreni Žitorađanin doslovno sprda i mota ih oko prsta, već semafor.

U životu se takav semafor proglasi za semafor N1, Nove ili Danasa, što automatski znači da ne daje prave rezultate. Eto, zbog toga smo izgubili…

Koliko puta moramo priznati da ne razumemo bes i snagu obračuna sa nekim kojeg i ne znamo, niti možemo da ga znamo, a naravno da ga pobeđujemo.

Poslednji somnabulni govor Broja nula u Skupštini pratio je aplauz koga se ne bi postideli ni Josif Visarionović i Fidel Kastro zajedno.

Nije to bio samo aplauz straha i samocenzure, to je bio aplauz lažnom supermenu koji nas brani od svih nepočinstava savremenog sveta…

Eto, zbog toga smo izgubili. U košarci su protivnici stvarni a pobeđuje onaj koji više puta probaci loptu kroz obruč. Jednostavno.

Drugim rečima, postajemo društvo koje želi da živi mitomanske snove svog lažnog vođe.

Postajemo Jungov model „kolektivnog nesvesnog“. Ako se setimo da kolektivno nesvesno po Jungu predstavlja najdublji sloj psihe izgrađen iskustvom predaka na osnovu koga definišemo odnos prema okolini, da ne kažem prema Hrvatima, „Šiptarima“ ili Đilasu, vidimo da nam se crno piše.

Kada svi počnemo da živimo opsene Broja nula (a na najboljem smo putu), zbog dremeži i intelektualne lenjosti nadležnih institucija i „elita“ koje nažalost nemamo, biće kasno za oporavak. Teško se leči društvena shizofrenija u koju lagano ulazimo. Neka drema SANU, Belzebub (Broj nula) pokucaće i na njihova vrata. Tada će biti kasno za odgovor.

Ljudi, dosta je zavaravanja, svima će nam staviti žute trake na nadlaktice. A ni to neće pomoći da se lopta probaci kroz obruč. Gubićemo hronično…

Zato molim slabu opoziciju da bude svesna trenutka. Slaba je, ali druge nemamo. Moramo računati na to da bude slaba, ali razumna. Da se ostavi opozicionog larpurlartizma, tipa ko je bojkotovao, a ko ne.

Da iskoriste evropske pregovarače i fokusira se na one izbore koji se mogu dobiti: beogradske…

Samo u jednoj koloni i nikako drugačije! Neka ne sumnjaju da će glasači lako poznati „ko je vera, a ko nevera“. Neka nas ne potcenjuju pokušavajući da i bojkot ovih izbora iskoriste za jačanja partijske infrastrukture. I na vrata tih stranaka ubrzo će zakucati Broj nula kao i na vrata SANU, strukovnih udruženja… Niko neće biti pošteđen.

Stoga u jednu kolonu ukoliko nećemo zauvek Orlića, Martinovića, Božićku i ostale likove iz menažerije Jungovog Kolektivnog nesvesnog… Pamet u glavu, Opozicijo, inače neće od vas ostati ni malo slovo!

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu