Nakon prošlonedeljnog odmeravanja snaga Srpske napredne stranke sa opozicijom, gde su grandiozno dovukli ljude iz cele Srbije u Beograd, ostao je da lebdi u vazduhu broj okupljenih na oba protesta.
Čuli smo i videli toliko oprečnih izjava o brojci, da čovek ne zna više kome da veruje. Svojim očima odavno je prestao da poklanja poverenje.
Okupljanje u petak je sigurno bilo masovnije, o tome nema govora. Nije sramota to priznati, iza njih stoji jedna ozbiljna mašinerija sa neograničenim resursima. Hrlili su autobusi iz cele Srbije, muzika trešti, štancuju se sendviči, bilo je što bi se reklo, i ‘leba i igara.
Govore neću da vam prepričavam, nisu vredni pomena. Jedna druga stvar mi je zapala za oko, a to je gostovanje i govor na mitingu ministra inostranih poslova Mađarske Petera Sijarta. Otkud on tu? Kojim povodom? Zaista mi nije jasno kojim povodom se ministar u vladi druge zemlje obraća na skupu vladajuće stranke. Mada meni izgleda kao da je krpa našla zakrpu, sličan se sličnom raduje. Možda je predsednik ozbiljno shvatio parolu Lokalnog fronta: „Orbane, shvati, nećemo ga dati.“
Da se vratimo opoziciji. Objavljena su imena ljudi za koje opozicija smatra da imaju integritet da vode dijalog sa predstavnicima vlasti. Bar se tako činilo u prvom trenutku. Međutim, nakon samo par sati ispostavilo se da taj tim ipak nije odabran da bi vodio dijalog, već da ti eksperti sačine određene predloge koji bi mogli da dovedu do prevazilaženja problema.
Prema mom ličnom sudu, većina izabranih članova tog tima, za šta god on bio, jeste i treba da bude uključena u aktivnosti opozicije. Brine me samo što se odmah nije postigao dogovor oko namene i svrhe postojanja tog tima, već se tek nakon objave njihovih imena, povela debata. Čak su pojedini ljudi koju su pročitani sa tog spiska na protestu, odmah to demantovali.
Više koordinacije među opozicijom ne bi bilo naodmet, ovako se šalje slika da je sve trapavo napravljeno i daje se prostor za spekulacije. Isto je i sa terminom za sledeće proteste. Jedni govore da se pravu pauza zbog Uskrsa, drugi da bi trebalo izaći bez obzira na sve. Čemu pauza?
Zabrinjava vas broj ljudi koji će doći? Kada smo počeli da se obaziremo? Od kada nam je brojka postala merilo za uspeh? Brzo zaboravljamo od čega smo krenuli. Što bi rekao Filip Švarm u jednoj emisiji: „Da sam na kolegijumu u decembru 2018. rekao da će ovi protesti trajali pet meseci, odmah bi me sproveli do Palmotićeve.“ Situacija u društvu je zabrinjavajuća i mi nemamo prava da prestanemo sada kada vlast jasno pokazuje da ih ovi protesti nerviraju. Ko došao dobrodošao, ko nije, doći će sledeći put, nema tu ničeg spornog. Kontinuitet se mora održati i po cenu manjeg broja ljudi na protestima.
Postoji mnogo razloga zbog kojih se ovi protesti neće prekidati. Jedan od njih je, na koji posebno moram da se osvrnem jer mi se čini da je nepravedno zapostavljen, glasno ćutanje Komisije za ispitivanje doktorata Siniše Malog. Rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović izjavila je 12. februara ove godine da je formirana Komisija koja će imati zadatak da proveri da li je doktorat Siniše Malog plagijat ili ne.
Komisija je imala rok od 60 dana da iznese svoje rezultate. To se nije dogodilo. Moram da kažem da nisam iznenađen, mada sam se nadao da će Univerzitet odbraniti svoju čast. Imam jedno pitanje za rektorku. Kako se osećate kad izađete pred studente? Da li Vam bude žao kada shvatite da zbog ljudi koji očigledno vrše pritisak na Vas da se rezultati ne objave, oni moraju da napuštaju svoju zemlju i porodice? Preuzeli ste sve blagodeti funkcije koju ste preuzeli, ali ta funkcija donosi i neke obaveze. Ako ne možete da se nosite sa tim, časnije je otići.
Autor je student Fakulteta političkih nauka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
