Ždanov u Krunskoj

Elem, u dotičnom materijalu koji hrabro iskače iz svih dnevnih novina, jedna je slika najupečatljivija – narečeni Toma dlanom pritiska nos, a vešti dizajneri iz Krunske ispod slike docrtali barice… Kao profesor medicinskog fakulteta ne mogu da kažem da su mu docrtali sline, pa radije pišem da se vračarska intervencija ticala rinoreje (lat. rhinorrhea, slinavljenje). I jednostavno, ne mogu da verujem! Da li sam samo ja ovo zapazio, da li samo meni ovo istinski smeta? Ili je potrebno da i ja, u ime svetog kretanja put Evrope, najzad definitivno zaćutim?

Setih se devedesetih i nesretnog Milana Panića, čija se nespretna izjava pred izbore vrtela po Miloševićevim medijima, ostavljajući me zgranutim brutalnošću režima i po prvi put istinski zabrinutim za demokratsku budućnost Srbije. Ponavljalo se to kasnije, nije da nije: neki su optuživani da seku ruke Muslimanima, neki da su izdajice i nepatriote, neki su bili lokatori… ali baš nikoga nisu optužili za rinoreju!

Kada sam mislio da su takve stvari definitivno za nama, aktuelna politička kampanja me uverava da Srbija još boluje od inercije i da je stalno u predpolitičkom dobu. Politički oponenti više nisu konkurenti, već neprijatelji. Lav Trocki kaže: „osećaj osvete ima svoja prava. On daje radničkoj klasi najveću moralnu pohvalu što ne gleda sa tupom indiferentnošću na događanja u najboljem od mogućih svetova. Ne da da se ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv inicira da ga razgori iznova, da ga produbi…“ Upozoravaju nas da je Toma menjao mišljenje – ma nemojte reći, ja se toga nikada ne bih setio! No, da vidimo kako su „evoluirala“ mišljenja aktuelnih demokratskih žreca, koliko ja pamtim.

Tako evo govora Tadića sa sednice GO DS u Lozoviku 05. 07. 2006. godine: „…strateški pravac Srbije od 5. oktobra 2000. godine ne sme da se promeni! SPS se ponosi političkim idejama svog lidera Slobodana Miloševića, čije je ime zabeleženo u obrazloženju presude za ubistvo Ivana Stambolića i zločin na Ibarskoj magistrali – te zločine izvršili su pripadnici službe bezbednosti, upotrebljavajući državne resurse po nalogu predstavnika tada vladajućih stranaka, pre svega SPS. Takva politika drži građane Srbije u siromaštvu, a mi smo na suprotnom polu te politike. Demokratska stranka mora sprečiti povratak stranaka koje su vladale pre 2000. godine na vlast…“

Da li je Boris bio u pravu? Pa naravno. Upravo u to vreme na sajtu SPS stoji i sledeći opis: „i sam 5. oktobar izveden je uz svesrdnu pomoć kriminalaca povezanih sa najvišim rukovodstvom DOS-a – tada je inaugurisan režim zasnovan na sprezi mafije i politike“. Najslikovitiji je, ipak, tadašnji pogled SPS-a na aktuelni ekonomski trenutak: „društveno bogatstvo, rudnici, šume, vode, obradivo zemljište, za besmisleno mali novac prodato je kapitalistima, a često čak pretežno strancima! Socijalisti su protiv privatizacije javnih preduzeća, a za jačanje i očuvanje javnog sektora“. Samo malo nakon toga, 2008. godine, u Krunskoj, ispod slike Zorana Đinđića, Ivica Dačić potpisuje famoznu Deklaraciju o pomirenju. „Potrebni su nam nova retorika i novi kadrovi“, rekao je Dačić, a aplaudirali su mu članovi DS-a.

U Evropu svojim prevrtljivim stavovima ne može nas voditi Tomislav Nikolić! U redu Borise, ali da li to može činiti odlučni Dačić, koji nas evropeizuje, evo već četvrtu godinu, sa izgledima da nam to radi još jedan mandat? Citiram (www.video.aol.com): „SPS je, naravno, za ulazak u Evropu, ali ne po svaku cenu! Nejasno je zašto su amabasadori onih zemalja koje su priznale Kosovo još uvek u Beogradu! Da li je vrhunac što smo stisnuli petlju, lupili šakom o sto i vratili naše ambasadore na konsultacije – pa šta je to, što nismo prekinuli diplomatske odnose – što nismo rekli njihovim ambasdorima da odu na konsultacije u Vašington ili London?“

Bez obmane, čovečanstvo bi umrlo od očaja i dosade (Anatol Frans). Upravo je ova istina, čini se, programski dokument „nove“ stranke – Ujedinjenih regiona Srbije. Njihov predsednik, koji sada zdušno zagovara departizaciju, samo pre 400 dana izgovorio je „da Vlada neće prihvatiti predlog UO Kliničkog centra u Nišu za izbor direktora“, ljutito dodajući da će to biti njegov kandidat: „sačekajte sutra i videćete, tako će biti“ ( www.juznevesti.com). Kakav se to moralni „salto mortale“ desio u glavama ovih čelnika za svega par meseci? Stranka koja je u bliskoj istoriji dobrano uposlila policijske i istražne organe ( Davinić, Krišto, Obrenović, Milosavljević, Nedeljković…) najzad za predsednika kandiduje „poštenog čoveka“, koji niti je iz Beograda, niti iz provincije, već je, gle čuda – „čovek iz regiona“. A gde je to na geografskoj karti, niko ne zna…

Ipak, coupe de grace ove kampanje je kandidovanje Zukorlića! Muftija kampanju za predsednika Srbije počinje u Nemačkoj (!), sve pod sloganom „Frankfurt za Zukorlića“! A šta je sa Štutgartom, dragi muftija?

Hronično nespremna da govori istinu, srpska politička elita već predugo preferira inertnost i dekadenciju. Nemim prihvatanjem ovakve kampanje kao političke neminovnosti dobijate malo, a možete da izgubite gotovo sve – slobodu koja vas definiše kao intelektualca. Karl Poper, otac liberalne misli kaže da bez intelektualnog poštenja nema istinske filozofije. Bojim se da postđinđićevska Srbija upravo doživljava svoj najdublji politički pad.

U programskom dokumentu DS-a „Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. veka“ petog oktobra 2001. godine Zoran Đinđić govori: „Velike odluke ne mogu se donositi u kabinetima, kako je slučaj u nedemokratskim i zatvorenim društvima. Treba obrazovati naciju da činjenički i iskreno, bez demagogije i samozavaravanja, raspravlja o svojim problemima. Za to je potrebna intelektualna i politička hrabrost. Mi smo pokazali da je imamo dovoljno“.

Nedostaje, tako (mi) nedostaje Zoran Đinđić!

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu