Zdrav ko Ponoš

Ako zanemarimo sve što je tome prethodilo – dileme da li izaći na izbore ili bojkotovati ih, neuspele pregovore sa vlastodršcima i evropskim parlamentarcima; ako do kraja prođemo kroz kampanju koja se, istina, odvija sa malo manje buke od očekivane – u svesti moramo da imamo saznanje da je ovo prilika da se u zemlji, čije su granice nedefinisane i gde odgovornost za činjenje (ili nečinjenje) ne postoji ni na jednom nivou, nešto suštinski promeni.

Da se iznova kao društvo humanizujemo, da se od plemenske zajednice do koje smo (hodajući poput raka) dospeli, priklonimo zakonima i poštovanju dostojanstva.

Istina, na tom putu, već smo u startu učinili propust.

U svakom društvu, čak i u ovakvom kakvo je naše, sem ako radite na njivi kako zemljoradnik, najpre je obavezan lekarski pregled.

To je, kao što znamo, jednodnevna (u loše organizovanim zdravstvenim centrima i dvodnevna) turneja po hodnicima, od specijaliste do specijaliste, kako bi vam se ustanovile i potvrdile psihofizičke mogućnosti i utvrdila sposobnost za obavljanje posla koji ćete raditi.

Naravno, u zavisnosti od posla lekari specijalisti bi davali ocene na prioritetni deo sposobnosti (psiho ili fizičke) jer nije isto pakovati konzerve i biti skupštinski poslanik, i nije isto peći prasetinu i voditi državu.

To se mora, da nam se ne bi dogodilo da na odgovorna mesta dospeju ljudi ne samo nedovoljne snage već i ljudi koji imaju urođene ili stečene psihičke probleme ili su njihove ličnosti ukorenjene u patologiji, i to onom sociološkom kontekstu.

Takvi su ljudi veoma opasni i po sebe, i po čitavo društvo, ako nad njim (društvom) imaju bilo kakav vid kontrole, a naročito ako je ta kontrola potpuna i (nelogično je napisati, ali ću napisati) nekontrolisana ni od koga.

Istorije su pune takvih primera – ne samo naša već i istorije mnogih naroda; od dalekih, do savremenog doba – primera kojima smo i danas podeljeni i nemoćni svedoci.

Pored lekarskog uverenja, za obavljanje poslova ne mora uvek da bude uslov iskustvo jer se i iskustvo stiče; niko se njim ne rađa, niti počinje posao – ali u nekim poslovima, naročito rukovodećim, da ne pominjemo takve poslove kakvi su upravljanje državom, preko potrebno je iskustvo – naravno, potrebno je i obrazovanje koje, utkano sa iskustvom, može da stvori preduslove za uspešno obavljanje – mada i sve to ne mora garantovati da će izabrani pojedinac biti pravi.

Znam da će najveći broj starijih čitalaca (mlađi, pa čak i sredovečni ne pamte) oštro zameriti na tvrdnji da je u poslednjih pola veka jedini pravi čovek na čelu jedne vlade na ovim prostorima bio Ante Marković – to kako je završio je druga priča.

U poslednjim decenijama, negativna selekcija vlasti dostigla je gradaciju koja nema definiciju u standardima srpskog jezika (loša, gora, najgora); zanatlije su zasele na ministarska mesta, preprodavci kafe i obrtači ražnjeva prekvalifikovani u vodeće menadžere najvećih državnih preduzeća i službi; na čelu vlade osoba nedefinisanog poziva i nepoznate lične „referenc liste“; čelni čovek države sa jedinom praksom u nepoznatoj gvožđarskoj radnji na ostrvu fudbala, koja je prodavala šrafove (u srpskom se to naziva zavrtanj).

Ni u ovoj, kao ni u ranijim kampanjama, ni jedna razjedinjenih od lista (čak 18) ne uliva poverenje građanima.

Nema bandera kićenim bilbordima, ali na internetu i na ekranima caruju osmišljeni izrazito neinventivni promotivni spotovi, koji dostižu nepodnošljivi nivo iritantnosti.

U sred kampanje menjaju se slogani, ali ne i floskule o miru, stabilnosti i napretku; lažna uveravanja u silazak raja na zemlju.

Ni drugi (opozicija), istina često na trotoarima pred salama koje se kreče (kao škole u vreme nemilosti dečjeg pisca Ćopića) imaju svoje floskule koje su i dživdžani naučili („partija i bratija“, primerice).

Bojazan je da će i sada, iza ovih vidljivih imena – tu ne računamo Lazu, Danicu… – ali sećanje upozorava da glasači DOS-a nisu glasali za Janjuševića, Kolesara, Vesića, Pitića, Labusa, Dinkića, Đelića, Vlahovića (pa i Malog), a pojavili su se; da glasači Tome Nikolića (a potom i Ovoga) nisu glasali za Kebare i Langure, Grčiće i Mone, Atlagiće i Orliće, Ane i Božićke… a pojavili su se.

Strah je i sada veliki: da će iza Lazinih brkova ili Dančinog promuklog vokala isplivati novi Tebare i Babure, koji će zasesti u onoj zgradi iza propetih konja.

Kada trećeg aprila stanemo pred glasačku kutiju, rešeni da promenimo ovu vlast koja je – pred svega ostalog – u javnosti obremenjena i velikim sumnjama u umešanost u kriminal, pa čak i likvidacije, i u svesti još jednom prelistamo sve kandidate možda ćemo zaključiti da se jedan od njih izdvaja po svojoj staloženosti u nastupu, po neuobičajenoj mirnoći koja karakteriše zrele i iskustvene osobe, sposobne da donose odgovorne odluke.

To je, verovatno, i deo škole (obuke) koju je završio; to je posledica života kroz koji je prošao, i načina kako je prošao; to je rezultat toga da ima svest o tome šta činiti, bez obzira što se ponekad čini da je sam (ili da će ostati sam, ako neke ne usliši), i da će morati da se osloni samo na svoje glasače, koje ne sme izneveriti.

A ima li iskrenije ili predanije snage od takve potpore.

Bez namere da u ovom tekstu bude na bilo koji način izdvojen i glorifikovan – čini se da je on jedini koji ima kakvu-takvu šansu u ovom neravnopravnom meču…

Ali čuda su moguća, reče nam pre neko veče Aleksandar Trajkovski, obučen u crveni dres Severne Makedonije, šutom u donji desni ugao, u 92. minutu, protiv favorizovanih Italijana.

U prethodnom tekstu napisao sam da, znajući stepen devastacije naše zemlje i razmere opšte propasti, nakon Ovog, dolazak na čelo države može da poželi tek čovek koji je ludo hrabar ili samo lud.

Eto razloga više da novog, ako pobedi, pre no što mu damo u ruke žezlo, pošaljemo na obavezan lekarski pregled.

Ali to ni starog, ako (kako se svuda navija) ostane – ovoga puta ne sme da zaobiđe!

Autor je književnik iz Bora