Zdušno navijam da se rudnik nikada ne otvori

Posebno me je privuklo što je autor hrabro odlučio da preispita opšte uverenje da je poljoprivreda jednostavna i očigledna alternativa za rudarenje litijuma koje je pošast za životnu sredinu.

U načelu nisam pristalica takvog gledišta koje smatram bajkovitim, a argumente tipa „tona litijuma jeftinija je od tone oraha, čvaraka…“ smatram populističkim i apsurdno simplifikovanim. Mislim da to jednostavno nisu valjani argumenti, što ne znači da sam pristalica kopanja litijuma.

Kao zaljubljenik u prirodu zdušno navijam da se rudnik nikada ne otvori.

Kao biolog, svestan sam realnih uticaja rudnika na prirodu koji neće moći da se izbegnu, a kao učesnik u zaštiti prirode svestan sam da država očuvanje prirode zaista ne kotira visoko na svojoj listi prioriteta, niti se uvek drži (sopstvenih) propisanih zakonskih okvira.

Međutim ovo nije tekst o litijumu, već o zaključku kolumne „Ne postoji ekološka poljoprivreda“ i generalnom razočarenju tekstom koji je na više mesta omašio suštinu i koji pokazuje da u debati o očigledno veoma bitnoj temi u javnosti nema dovoljno suštinskih argumenata, čak i ako dolaze od naučnika.

Prvo da kažem gde se slažem sa dr Kišjuhasom. Autor je poljoprivredu naveo kao jedan od najvećih problema životne sredine.

Sa tim se slažem i mislim da nije dobro što se u našem javnom diskursu poljoprivreda poistovećuje sa održivim i ekološki neinvazivnim korišćenjem zemljišta.

Činjenica je da se poljoprivreda globalno proširila na račun prirodnih ekosistema, da je kriva za nestajanje čitavih ekoregiona (npr. Atlanske kišne šume, gvinejske šume zapadne Afrike, Mediteran itd. gde praktično ne postoje prirodni ekosistemi), čime su trajno poremećeni prirodni procesi od kojih zavisi ekološka ravnoteža naše Planete.

Činjenica je da je poljoprivreda jedan od vodećih izvora gasova staklene bašte, jer je silni ugljenik koji je bio zarobljen u šumama, močvarama i travama (na površini zemlje ili ispod nje) sa poljoprivredom dospeo u atmosferu.

Činjenica je da je poljoprivreda dovela do istrebljenja velikog broja vrsta.

Zapravo, uz druge vidove degradacije staništa – poljoprivreda je glavni uzrok ugroženosti najvećeg broja vrsta prema Međunarodnoj uniji za zaštitu prirode. Dalje, činjenica je da preko 90% biomase svih sisara na planeti čine ljudi i domaće životinje (dakle, slonovi, pacovi, antilope, jeleni, kenguri, tigrovi i svi ostali čini manje od 10%).

Činjenica je i da su veštačka đubriva i pesticidi glavni uzrok zagađenja i odumiranja vodenih staništa (posebno slatkovodnih – reka, jezera i močvara), kao i glavni uzrok erozije. Zahvaljujući poljoprivredi širom sveta proširile su se invazivne vrste, koje nama čine veliku štetu, ali sa druge strane imaju katastrofični efekat na ekosisteme.

Na kraju, poljoprivreda je toliko potisnula prirodu, da pravu prirodu većina nas nikada nije ni videla – malo gde u Evropi postoji divljina, i čovek je većinu naseljivog zemljišta trajno transformisao u poslednjih deset milenijuma svoje istorije.

Livadice, pašnjaci i šumarci, gde idemo da uživamo u prirodi zapravo su na različit način korišćeni poljoprivredni predeli.

Ipak, caka je u tome da se čovek (ljudska životinja, kako autor često kaže u svojim kolumnama), pored toga što mora da jede, ne može hirurški izdvojiti iz konteksta prirode, tj. sa prirodom smo povezani mnogo intimnije nego što mislimo, a od procesa u njoj zavisimo više nego što bi tehnološki razvijeno društvo htelo da prihvati.

Ovo nije stvar filozofije, već empirijska činjenica koju nauka stalno otkriva istražujući geološke, meteorološke, biološke, ekološke procese. Tako je i granica između prirode i poljoprivrede manje postojana.

Poljoprivredno zemljište je za nas poligon za proizvodnju hrane, ali je istovremeno i ekosistem (agroekosistem).

Prvo, poljoprivreda zavisi od prirodnih procesa, uključujući biodiverzitet (biološku raznovrsnost). Najočigledniji primer je oprašivanja biljnih kultura koje i dalje dobrim delom vrše divlji oprašivači.

Još uvek nemamo alternativu za njihovo delovanje, iako su u zajednicama pčela, leptira, osolikih muva itd. uočljive promene za koje je kriv čovek. Slično važi za biološku kontrolu štetočina, odnosno onih vrsta koje su doživele ekspanziju zahvaljujući našim kulturama.

Tačno je da sa njima ratujemo pesticidima i drugim tehnološkim merama, ali činjenica je da bi njihov efekat bio nedovoljan bez armije lisica, sova, ptica pevačica, bubamara i dr. koje jedući druge organizme u poljoprivrednom predelu formiraju neku vrstu ekološke ravnoteža (koja je daleko od statične).

Biodiverzitet utiče na zadržavanje i prečišćavanje vode, sprečavanje erozije, ublažavanje efekata vremenskih ekstrema i klimatskih promena. Dakle, poljoprivreda mora biti u određenoj meri prirodna (ekološka) da bi opstala, tj. zavisi i od stepena ekološke ravnoteže na zemljištu koje obrađujemo.

Drugo, biljke i životinje nisu pasivno pustile da ih istrebimo poljoprivredom, već su se mnoge vrste prilagodile suživotu sa nama.

To nigde nije uočljivije nego u Evropi, gde su prirodni ekosistemi praktično nestali, pa su mnoge vrste našle zamenu u poljoprivrednim predelima.

Mnoge vrste danas žive i zavise od poljoprivrednog zemljišta. E sad, poljoprivreda se brzo menja, postaje inteznivna, mašinerija i hemikalije su masovno prisutne tek u poslednjih stotinak godina, tako da su mnoge vrste na poljoprivrednom zemljištu postale jako ugrožene. Jednostavno, promene su prebrze za adaptaciju.

Činjenica je da na Evropskom kontinentu najbrže nestaju upravo vrste koje su se istorijski prilagodile da žive na poljoprivrednom zemljištu, koje se brzo menja (ptice, biljke, insketi…).

Orao krstaš, stepski soko, velika droplja, siva vetruška, jarebica i modrovrana, prema Crvenoj knjizi faune Srbije (listi vrsta pod rizikom od iščezavanja) spadaju među najugroženije ptice, a žive i jedino mogu opstati na poljoprivrednom zemljištu jer su njihova iskonska staništa davno nestala.

Evropski hrčak je zbog brzog smanjenja populacije proglašen kritično ugroženim, tj. verovatnoća da će uskoro izumreti uporediva je npr. sa izumiranjem crnog nosoroga ili planinske gorile, a ta životinja živi pre svega na njivama.

Dakle, da bi spasili važan deo prirode, nije dovoljno da očuvamo preostalu divljunu po zabitim planinčinama i nacionalnim parkovima već i da očuvamo i prilagodimo postojeće poljoprivredne predele i prakse. I to je razlog zašto poljoprivreda mora biti ekološka.

Sve to nije novost u zaštiti prirode.

Kombinovanje poljoprivrede i zaštite prirode naširoko se primenjuje. Stvaranje ekološke mreže, tj. očuvanje dovoljnog broja parčića poluprirodnih staništa (šumaraka, livada, močvara itd. u slučaju Evrope) u okviru poljoprivrednog predela posebno je delotvorno.

Dalje, modifikovane prakse – npr. očuvanje živica među njivama, stvaranje pojasa divljih biljaka po obodima njiva, održivo napasanje stoke itd. omogućavaju opstanak retkih vrsta na zemljištu koje se obrađuje.

I sam radim na jednom takvom projektu, gde smo uz pomoć kućica za ptice uspeli da spasemo ugroženu modrovranu od izumiranja u Srbiji.

Takvi programi nisu eksperimentalni i retki, već su deo široke politike i primenjuju se na ogromnim razmerama.

Oko petine EU pokriva mreža zaštićenih područja – Natura 2000 koja obuhvata i biološki vredno poljoprivredno zemljište. Zajednička poljoprivredna politika EU podrazumeva i agroekološke mere koje u stvari subvencionišu održive prakse (npr. dobijete subvenciju da zadržite živice među nivama).

Značajan deo zaštite prirode EU finasira se iz fondova za ruralni razvoj i deo je politika ruralnog razvoja. I obratno – očuvanje prirode ponekad se smatra prilikom za očuvanje ruralnog stanovništva i njihovog načina života, naročito u „pasivnim“ krajevima, kakvi postoje širom Evrope.

O zaštiti prirode u kontekstu poljoprivrede objavljeno je doslovno hiljade naučnih radova i više je naučnih časopisa koji su specijalizovani za tu temu.

Ja sam se ovom temom bavio u okviru svoje doktorske disertacije o ugroženosti ptica u Srbiji i projekata na kojima sam radio.
Naravno da nije sva zaštita prirode kompatibilna sa poljoprivredom, pa čak i održivom, postoje i programi restauracije divljine, ali bar u Evropi su oni svedeni na prilično male površine.

Evropska priroda i poljoprivreda jednostavno se ne mogu posmatrati odvojeno i zato poljoprivreda jeste ekološka.

Vrativši se na područje gde se planira rudarenje litijuma, biološka struka je eksplicitno rekla svoje o prirodnim vrednostima koje očigledno tamo postoje (pre svega vrste koje su kod nas zaštićene i strogo zaštićene).

Mislim da je legitimno proceniti usluge koje potiču iz različitih izvora, uključujući biološku raznovrsnost u scenarijima izgradnje rudnika, odustajanja od rudnika uz sadašnju agrarnu politiku i odustajanja od rudnika uz potencijalni razvoj poljoprivrede tog kraja (kao alternative rudnik).

Legitimno je postaviti pitanje da li bi neki drugi vid razvoja u tom regionu, kao npr. velika ulaganja u poljoprivredu, doprineo ekološkoj šteti. Ipak, bar na lokalnom nivou, efekat rudnika na prirodu ne može se porediti sa onim koji bi imao čak i najagresivniji razvoj poljoprivrede. Ovde se ograđujem da govorim o efektima na prirodu tj. biološku raznovrsnost, a ne na životnu sredinu uopšteno (zagađenje vode, vazduha, buka itd).

Postoje dileme vezane za održivost „zelene poljoprivrede“ za koje sam se nadao da će autor, kao sociolog, pokrenuti.

Npr, zašto širom Evrope, i pored silnih podsticaja, mladi odustaju od poljoprivrede (prema nekim analizama, to je sektor u kojem se radi najviše radnih sati, uz najmanju zaradu). Da li mladi žele da žive na zemlji i bave se domaćim životinjama? Da li je problem samo u zaradi?

Ima li strategije za poljoprivredu „pasivnih“ krajeva koja obuhvata očuvanje životne sredine? Da li je stanovništvo koje se bavi poljoprivredom obrazovano, svesno i voljno da preuzme svoju ulogu u očuvanju životne sredine? To su sve pitanja koje bih postavio onima koji na kantar stavljaju orahe i litijum.

Možda dobri odgovori postoje, ali ja bih voleo da ih češće čujem u javnom diskursu.

Sa druge strane, „Poljoprivreda ne može da bude ekološka“ je naprosto neutemeljeno gledište koje ignoriše ogroman korpus znanja iz oblasti ekologije, konzervacione biologije, prostornog planiranja i upravljanja prirodnim resursima, a koje se već dugo, sistemski i sa zapaženim rezultatima primenjuje u praksi.

Autor je docent iz oblasti Zaštita životne sredine na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu (ornitolog)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.