Zebnja Bošnjaka od treće „svete osvete“

Popović je u knjizi, još za vreme Titovog vakta, ukazao na moguću zloupotrebu kosovskog mita i proročki izneo predskazanje stradanja mog bošnjačkog naroda u ratovima 90-ih godina u BiH. Koliko sam se tada radovao zbog upoznavanja dela jednog pronicljivog intelektualca, toliko sam se razočarao i uplašio čitajući tekst dr Aleksandra Rakovića „Ulice Blagoja Jovovića i Klausa fon Štaufenberga“ (Danas, 11. VIII 2020).

Ivan Čolović je naglasio da zahvaljujući, između ostalih, i Mladiću i njegovoj osveti nad srebreničkim „Turcima“ Popovićeva knjiga i dalje ima šta da nam kaže o vremenu u kome živimo, o našim vođama i junacima, o sramoti i bedi do kojih su nas doveli osvetnički porivi i pljačkaški apetiti nekih od njih, posebno onih koji su se zaklinjali i koji se i danas zaklinju u Vidovdan, Lazara i Obilića.

Dodao je, da svako ko išta zna o ovim „kosovskim junacima“ pročitaće Popovićeve reči o razornom dejstvu vidovdanskog mita – njegovo upozorenje da, uhvaćen u mreže ovog mita, „duh čovekov može doživeti novo Kosovo: intelektualni i etički poraz“ – kao nažalost ostvareno predskazanje. „Vidovdan je pre svega simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko, uopšte“, upozorio je Miodrag Popović.

Dr Aleksandar Raković je pravo na starozavetnu osvetu, prvo partizana a potom četnika Blagoja Jovovića u Argentini 1957. godine atentatom na krvnika Pavelića, nekritički i bez ikakve ograde proširio priču da je osveta za Kosovo, smatrana u Crnoj Gori „svetom osvetom“ za patnje srpskog naroda „od Kosova pa naovamo“.

Pritom, Raković se uopšte nije obazirao na mišljenje advokata Vlatka Sekulovića izneto u tekstu „Stvaranje mita o Blagoju Jovoviću“ (Danas, 10. VIII 2020) da je primer Jovovića klasičan primer stvaranja nacionalističkog mita od strane državnih organa i da u konkretnom slučaju beogradske vlasti institucionalizuju i ozvaničavaju jednu izmišljenu priču dodeljivanjem ulice i spomen-ploče Jovoviću, a opet radi „učvršćenja“ klimave priče koja nema  objektivno i naučno utemeljenje.

Kad je dr Raković naveo da dinarski Srbi pribegavaju svetoj osveti, kao starozavetnom načinu za razrešenje konflikata, uz navođenje poklika „ko se ne osveti, taj se ne posveti“, ne mogu shvatiti drugačije nego kao poruku, kome drugom nego Bošnjacima – doživeli ste u poslednjem veku dve svete osvete od strane dinarskih Srba, možete, zbog napuštanja vere pradedovske i osnivanja sopstvene nacije, doživeti i treću!

U vremenu izgradnje savremenih multietničkih društvenih odnosa u svetu, prosto ne mogu da verujem da sam pročitao retrogradnu i nacionalističku Rakovićevu tiradu „da sveta osveta uistinu traje doveka, a pomirenja nema i ne može ga nikada biti“. Dakle, Raković poziva na večitu mržnju i sukob Srba i Bošnjaka!

Dr Raković verovatno ne bi napisao ovu zloslutnu rečenicu da je pročitao mišljenje Petra Grujića u tekstu „Mitovi o kosovskom mitu“ (Danas, 3. XI 2015), „da je kosovski mit literarno delo, koje pored nekih istorijskih činjenica sadrži poetske fantazije, koje nemaju uporište u istoriografiji. Politika beogradske vlasti u vezi sa Kosovom bazirana je na ovom mitu i kao takva se ne može uzeti ozbiljno“.

Da se vratimo dugo zaboravljenom profesoru univerziteta Miodragu Popoviću, koji se nikako nije mogao uvrstiti u matricu aktuelnog nacionalnog preporoda.

Ivan Čolović je izneo mišljenje da je Popović došao do saznanja da je transformacijom kosovskog mita u XX veku preinačen i pretvoren u „vidovdanski kult“, kad je došlo do „unutrašnjeg raslojavanja kosovskog mita“, kada je u prvi plan izbila nacioanalna politika kada je Lazarevo opredeljenje za nebesko carstvo simbol mističnog nacionalizma, a Miloš Obilić preobražen u kosovskog osvetnika. Tako se, kaže Popović, pod velom viših interesa nacije, koja se poistovećuje sa apsolutom i preuzima dimenzije večnosti, stvara kult po kome je sve dozvoljeno, čak i nož“.

Da je Miodrag Popović bio čestit i dalekovid pisac najbolje potvrđuje primer Foče, koja je paradigma bošnjačkog stradanja u II svetskom  ratu i u poslednjem ratu u BiH. Nošena idejom „svete osvete“, Jugoslovenska vojska u otadžbini pod komandom generala Draže Mihailovića 1941. u Foči je ubila 1.145 Bošnjaka, 1942. godine 2.508, a 1943. godine 1.043. (Izvor Vikipedija)

Od svih ubijenih 96 odsto bili su civili. U periodu od 1992. do 1995. godine pripadnici „obilićevske osvetničke vojske“ RS, pod dirigentskom palicom Radovana Karadžića, u Foči su ubili 1.530 civila Bošnjaka, a grad su potpuno etnički očistili.

Autor je politikolog iz Nove Varoši