Zeleno, volim te, zeleno

Znam da samo pominjanje ortodoksnog marksizma kod mnogih danas izaziva podsmeh i da se marksistička dijalektika možda sa pravom smatra anahronom, prevaziđenom i na koncu pogrešnom. Ali, marksizam, marksizam se jednostavno mora znati, marksizam nas prati celog života i prožima sve pore našeg društva. On je neophodan!

Pa, krenimo.

Praistorija je period kada su ljudi bili sastavni deo prirode. Istorija počinje kognitivnom revolucijom koja čoveku pruža mogućnost masovne prilagodljive saradnje i potpune dominacije nad prirodom i celokupnim živim svetom.

Životinje prisvajaju gotove prirodne proizvode i obim njihove delatnosti ne prelazi granicu instinkta. Čovek menja prirodu prema svojim potrebama i uz pomoć svog znanja i iskustva koristi oruđe rada da bi proizveo materijalno dobro. Da bi zadovoljio svoje primarne potrebe i osigurao opstanak čovek stiče različite veštine i stupa u nužne odnose društvene proizvodnje, jer društvo kao organizovana zajednica ne samo da predstavlja efikasniju formu života, već i obezbeđuje viši nivo kolektivne bezbednosti.

Šta donosi ta kolektivizacija?

Pre svega unapređenje produktivnosti kroz konstantne inovacije.

Stepen iskorišćavanja prirodnih resursa zavisi od stepena razvitka proizvodnih snaga, a usled napretka i pronalaska novih načina proizvodnje stvaraju se i novi društveni odnosi. Razvitak materijalne proizvodnje i veća produktivnost stvara proizvodni višak koji prevazilazi kolektivnu raspodelu. Tako nastaje privatna svojina koja nužno dovodi do cepanja društva na klase.

Šta su klase?

Klase su grupe ljudi formirane u istorijski određenom sistemu društvene proizvodnje koja ima monopol nad sredstvima za proizvodnju, dominaciju nad raspodelom bogatstva i privilegovani položaj u društvenoj organizaciji rada. Stvaranje klasa nužno vodi ka prisvajanju tuđeg rada i do izrabljivanja čoveka.

Ta eksploatacija otvorila je Pandorinu kutiju.

Galopirajući ritam industrijalizacije nije samo izgubio humanu dimenziju, već je uspeo da kod ljudi razvije pohlepu kao nekontrolisanu vrstu nagona. Sve tehnološke revolucije pretvorile su se u auri sacra fames i okrenuli čoveka ne samo protiv sopstvene, već i protiv prirode koja ga okružuje. Iskustvo nas upozorava da boriti se protiv prirode znači prizivati sopstvenu propast.

Ko je kriv za taj rat i kakav će biti njegov ishod?

Korporativni kapitalizam u procesu nove akumulacije kapitala planetu vidi kao nepresušni izvor resursa koji su neophodni za održavanje globalne privrede. Priroda se tretira kao puki materijal nad kojim se vrši organizovano nasilje. Karakter modernih proizvodnih snaga je takav da iscrpljujuće traži nove izvore napajanja, a poligoni za mapiranje, istraživanje i eksploataciju novih resursa su savremene kolonije.

Balkan je jedan od njih.

On je voljom velikih sila formatiran kao mozaik malih, nestabilnih i međusobno posvađanih država pod gvozdenom upravom operetskih lidera čije se vladavina sastoji od medijskog pozerstva i patriotske mimikrije. Balkanske kolonijalne granice trajaće onoliko dugo koliko i kolonijalna uprava, jer su ih povlačili moćnici sa prekookeanske distance ne vodeći računa o jezičkim, kulturnim i nacionalnim korenima.

Kapitalizam je uspeo da biološki, moralno i religijski opravda moderno robovlasništvo koje nije proizvod Božje reči, već ljudskog greha. Čovek se ne zadržava na pravu da gospodari nad čovekom, on je to gospodarstvo proširio na prirodu. Na to ga primorava sistem koji pojedince pretvara u božanstva, a ostatak čovečanstva u objekat njihove patološke pohlepe.

Kataklizmični zemljotresi, smrtonosni cunami, nezadrživi uragani samo su nežna upozorenja majke prirode koja ne pristaje da ćuteći trpi bezočnu destrukciju i silovanje. Globalno zagrevanje, nedostatak pijaće vode, drastične promene mikroklima samo su posledice neodgovornog ponašanja čoveka demonizovanog profitom.

Ali, posledice su samo putokaz prema uzroku. Uzrok je koruptivni kapitalizam u fazi totalnog ovladavanja prirodom čoveka i čovekovom prirodom.

Šta je rešenje?

Neophodno je istovremeno oslobađanje i čoveka i prirode. Zato iz šire perspektive domaći zeleni pokreti izgledaju detinjasto i klovnovski. Njihova ekološka pobuna je pubertetskog karaktera, potpuno neefikasna, a sa opozicionog stanovišta preusiljena, distraktivna i često kontraproduktivna.

Za spas planete i opstanak čoveka neophodna je revolucija koja će razmontirati sistem eksploatacije i uspostaviti nove proizvodne, političke i društvene odnose. Istorijska potreba našeg vremena jeste da ljude učini slobodnim, a da rad postane ostvarenje, a ne uslov za preživljavanje. Radnik je otuđen od svog proizvoda, od drugih ljudi, od samog sebe, pa samim tim i od prirode koju je prepustio pohlepnim pijavicama koje ispijaju do poslednje kapi životne sokove i ljudi i okoline.

Verujem u stvaranje Zelene internacionale, čiji program neće biti samo površna sanacija oštećenog okoliša, već čija su osnovna načela razum i sloboda. Hegel je svojinu tumačio kao dokaz slobode pojedinca. Rukovodeći se time, svojina nad sredstvima proizvodnje donela bi slobodu potlačenim radnicima. Oslobođeni radnik vratio bi se sebi, a vraćanjem sebi vratio bi se i prirodi.

Dekart je predvideo da praktična filozofija može čoveka učiniti gospodarom prirode. Za Hegela filozofija je ljudsko nastojanje da umom potčini prirodu. Vreme je da revolucijom zatvorimo krug i sa pozicije njenog gospodara ponovo postanemo deo prirode.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke