Zelenoviću i Paunoviću, ozelenite Srbiju

I spolja i iznutra. Sa svojim fotogeničnim likom dušu dao za neki privlačan film spolja gledano, a tek iznutra pun aktivizma bez premca u svojim već vremešnim godinama.

Dok su drugi, zauzeti manihejskim bojkotom, ostavili na cedilu Zelenovića i Paunovića u Šapcu i Paraćinu, dotle je gospodin Bakić prilježno, po svom običaju – setite se samo njegovog skeniranja „Beograda na vodi“ – zasukao rukave i taksativno, logično i neosporno izveo dokazni postupak zašto – oslobođenu i unapređenu – šabačku oazu, za ponos i ugled, treba sačuvati, a ne žrtvovati ortodoksnom bojkotu po autoritarnom politbirou opozicije koji ništa efikasnije nije smislio.

Uostalom, bojkot smo odavno već iskusili, na razne načine i podvale od strane vlasti. Pod prividom demokratije, posle svetskog rata, imali smo izbore sa dve kutije: za komuniste na vlasti i opoziciju bez vlasti.

Dobiješ gumenu kuglicu i onda, stegnute šake, obavezno zavučeš ruku u obe neprovidne kutije a kuglicu ispustiš u koju hoćeš. Onu opozicionu narod je nazvao „ćorava kutija“ i kao što joj i ime govori: ćorava posla. Liči danas na anegdotu, ali pre sedamdesetak godina boljševici su tako nadmoćno završili posao za sebe.

Time ojačan Tito je iskoristio priliku i kroz nekoliko sledećih godina evoluiranja između Scile i Haribde, eto njega u okrilju Zapada i na dvoru engleske kraljice. Ako kaniš pobediti, rekao bi Alan Ford, ne smeš izgubiti!

Prošle su decenije i decenije i baš taj talenat je omanuo srpskoj opoziciji upustivši se u manevar sa belim izbornim listićima, dugoročno nju samu zavivši u crno.

Posledice su ono što sada imamo: podeljenu, zavađenu, patuljastu opoziciju nasuprot premoćnom Vučićevom populističkom bloku, koji regrutuje sve živo, milom ili silom, ucenama i podmićivanjem, da se podanički prikloni naprednjačkoj „svetinji“, koalicionom čuvaru crkvenih svetinja.

Prenebregnuto je tursko i mađarsko iskustvo sa kompletno ujedinjenom opozicijom, kojoj ni Erdoganov ni Orbanov totalitarizam nije odoleo i izgubio glavne gradove i još dosta drugih.

Srpska opozicija se latila bojkota, takva kakva je, jer ništa pametnije nije smislila, anatemišući Šabac i Paraćin, odnosno Nebojšu Zelenovića i Sašu Paunovića, koji sa svojim sugrađanima hoće da izađu na lokalne izbore da bi očuvali njihovu prethodno stečenu samoupravu i demokratiju. Upravo ono što se bojkotom želi postići. Problem je verovatno u tome što je sujeta bojkotaških apologeta proključala na pomisao da bi dalji uspeh Zelenovića i Paunovića ogoleo njihovu prazninu bez konkretnog dela i političkog integriteta, odnosno nacionalističku hipokriziju: pritajenu kod Jeremića i agresivnu kod Obradovića. Bojkot pa bojkot, po svaku cenu.

U redu, što da ne, kad si priteran uza zid ovakvim siledžijskim izbornim okolnostima. Ali poštujući izuzetke, gde god se ukaže prilika. Ako ne u globalu, onda na lokalu, svaki uspeh je više nego simboličan – kao putokaz.

Ne samo u pogledu Šapca i Paraćina nego i drugih gradova i opština ukoliko opozicija oceni da postoje šanse za preokret. Po ugledu na već spomenute uspehe u Turskoj i Mađarskoj. Sve drugo su autogolovi i diletantski plejmejkeri svoje izborne baze.

Nema potrebe da se i dalje bavim ovim dokazivanjem očiglednog. Već su sve to ubedljivo potvrdili gospodin Bakić i Rade Radovanović u „Danasu“ i Boško Jakšić u „Politici“.

Zašto onda sve ovo pišem? Pre svega u odbranu prava Zelenovića i Paunovića da sačuvaju prethodno osvojenu slobodu i demokratiju svojim sugrađanima, a i kao omaž šabačkoj prošlosti i sadašnjosti, zajedno s mojim šabačkim drugom Stevom Stanićem, divnim čovekom i sjajnim novinarem. Da je živ, sve ovo bi bolje i prijemčivije opisao i napisao nego ja sada.

E, moj Stevane, poželimo što bismo danas zajedno uskliknuli: Zelenoviću i Paunoviću, ozelenite uvelu Srbiju!

Autor je novinar i filmski reditelj