Želim društvo u kom Zoran Kesić traži drugi posao

Pogledao sam reprize nekih emisija. Gledajući reprize bio sam tužan, ljut i zbunjen. Reprize sam gledao prvog avgusta, dana kada je rođen prvi demokratski izabran premijer Republike Srbije, lider opozicije koja je porazila nakaradni sistem 2000. godine. Tada sam imao samo dve godine a danas je na vlasti ponovo autoritaran režim sa elementima fašizma i totalitarizma.

Na vlasti je ljudski talog. Državom upravlja zao čovek, a na ministarske pozicije postavljeni su neobrazovani, nevaspitani, neuki i besramni ljudi. Neki od njih su imali saradnju sa kriminalnim organizacijama, neki su intelektualni lopovi, neki su doktori nauka, a nisu ni fakultet završili. Ima ih raznih, ali suština je da su to najgori među nama. Nisu samo najviši funkcioneri koje postavlja zli čovek problem.

Nekadašnji ministar informisanja, ministar onog režima koji je poražen te 2000. i tada je bio odgovoran za gušenje medija, devetnaest godina kasnije sa već stečenim iskustvom ponovo to čini.

Takozvani novinari svakodnevno vređaju inteligenciju građana, manipulišu i zastrašuju. Plasiraju gnusne sadržaje u medije i opterećuju građane nepostojećim problemima. Problem je samo jedan, a to je zlikovac koji je uzurpirao vlast.

Satira je zastupljena svuda u svetu. Ne postoji vlast koja ne može da bude kritički ismejana. U Srbiji primitivizma je danas toliko da emisija Zorana Kesića može da traje dvadeset četiri sata. Gorepomenuti ministri samo u Srbiji mogu biti to što jesu, umesto da budu na dnu društvene lestvice. Izjave i dela tih besramnih funkcionera bile bi smešne da oni nisu funkcioneri.

Ti primitivci koje Zoran Kesić ismeva u svojim emisijama nas svakodnevno ponižavaju. Da li ste svesni da ta bagra kojoj se smejete subotom uveče odlučuje o vašim životima? Da li ste svesni da taj „jedan čovek“, taj bivši radikal svakodnevno uzima vaš zarađeni novac i stavlja sebi džep? To nije komično, ni tragikomično. To je tragično. Tragično je i to što su se naši preci borili protiv fašizma, pre dve decenije poražen je autoritaran režim, a danas je na vlasti ponovo autoritaran režim sa elementima fašizma.

„Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami.“ To su reči hrabrog Zorana Đinđića. Da ga ljudski talog nije ubio, on bi sada napunio šezdeset sedam godina.

Ne želim da odem, želim da se borim za društvo u kome Zoran Kesić mora da nađe drugi posao. Društvo u kome postoje institucije koje rade, društvo gde poverenje i vlast poveravamo najboljima. U kome se u medijima čita i gleda kulturni sadržaj. Gde se širi svest o moralu, pravdi, pravičnosti i zajednici. Društvo gde se poštenje vrednuje, a obrazovanje ceni. Društvo potpuno suprotnom ovom danas.

Hajde da prvo kaznimo ovaj režim. Pa ako nas opet prevare, da kaznimo i sledeći. Moramo dati do znanja svakom sledećem režimu da je ovo naša država, a da su oni na funkcijama da bi radili za dobrobit nas građana.

Korak po korak sa ciljem da se desi subota kada će Zoran Kesić otvoriti šampanjac, sipati ga u šolju i saopštiti nam da je prethodnih pet dana bilo „dosadno“.

Autor je student Pravnog fakulteta u Novom Sadu