Zemlja kokaina i tamjana

Veoma je lako uvideti da je ovakva država – u kojoj je neprikosnovneni vladalac Aleksandar Vučić, nekada ratni profiter ljudskih duša, a sada veliki održavalac stabilokratije – samo jedna antiutopijska skalamerija, koja postaje raj za raznorazne protuve i mufljuze.

Bezbroj je primera zašto je Vučićeva Srbija jedno plodno tlo za uzgajanje straha i nasilja. Da li ćemo spomenuti napadnutog državljanina Rusije, koji je pobegao iz Putinovog kazamata, da bi ovde bio prebijen, i to baš od parapolitičkog produkta M.V. Ili ćemo pričati o progonitelju aktivistkinje Ženske solidarnosti Jelene Riznić. A možda bismo hteli da razgovaramo o Zoranu Ćirjakoviću i njegovom suptilnom pozivanju na svakave grdobne radnje prema neistomišljenicima. Ili o mnogim poremećenim nitkovima koji i dalje ne daju mira i spokoja novinarki Snežani Čongradin da radi svoj posao.

S druge strane imamo raznorazne beskrupulozne tajkune, mutne investitore i narko-bosove koji Srbijatriju doživljavaju kao Valhalu za njihov životni procvat.

S treće su osuđeni ili pak osumnjičeni ratni zločinci koji su doživeli opštenarodnu rehabilitaciju, stoga se sada ponašaju poput rokenrol zvezda, koje dele mudrost po nacionalnim frekvencijama i najtiražnijim dnevnim hartijetinama.

Dok sa četvrte Srpska pravoslavna crkva, kao najmoćnija i najstarija nevladina organizacija u ovoj zemlji, propagira najmračnije dogme u kojima se može samo pronaći put ka potpunoj propasti u ovoj pećini.

Dakle, primera radi, između Veselina Šljivančanina, Darka Šarića i Prvoslava Perića (čitaj: Porfirije) ljudski razum, u ovom lavkraftovskom hororu unutar srbijanskog sistema vrednosti, nema nikakvu šansu da preživi.

Ako Srbiju posmatramo kao jednu ustanovu, koja ima mnogo katova, zaključana je, a pri tome se spominje da je i ukleta, a vi se nalazite u njoj, te još na svakom spratu imate gomiletinu manijaka i psihopata koji žele na ovaj ili onaj način da vam naude, vi ste onda, shvatićete, u velikom problemu.

A sada ozbiljno: Srbijom vlada škart, ne samo u državnom rukovodstvu, već u svakom segmentu našeg društva. Sve liči na onaj Karpenterov film „The Thing“, kada više ne znaš tko je sve zaražen. I zato, bojazan autora ovog teksta, nema mesta za optimizam. Iako smo pukli celu desetoljetku, sve se čini da ćemo preći još jednu na čelu sa ovim apostolima mraka.

Možda nam se u nekom trenutku učinilo da će uskoro svirati fajront, da će neko pronaći ključ za bekstvo odavde, ali smo od tamjana, bromazepama i kokaina potpuno pošandrcali, te sada zajedno sa ostatkom škartovske družine, poput zombija, lunjamo po ovoj zemlji, čekajući konačnu metamorfozu u čudovišta protiv kojih smo se toliko borili.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.