Zemlja nasilja i nemaštine

Da li stvarno nekoga iznenađuje to što su se u instituciji poput Petnice godinama dešavala seksualna zlostavljanja devojaka? Ili što je jedan od najpoznatijih nastavnika glume Miroslav Aleksić silovao polaznice svoje škole? Ili što neki tamo muškarac razbija ženi glavu na punoj plaži Ade Ciganlije? Ili što neki manijak prebija devojku u Ulici vojvode Stepe na Voždovcu?

Mi živimo u zemlji gde se devojčicama od malih nogu govori da moraju da slušaju oca, brata, dedu, ujaka… a kad se udaju i muža. Uče se da su muškarci „glava kuće“, da su one niža bića, da moraju da budu ponizne, da znaju da su njihove obaveze da peru, čiste i kuvaju mužu, da znaju šta se od njih očekuje prve bračne noći.

One koje se usude da pobegnu ili prijave nasilje čeka sistem koji ih ne štiti, čeka finansijska propast jer se velika većina imovine u Srbiji vodi na muškarcima. Čeka ih mogućnost da nasilnik izađe iz zatvora i zakolje ih pred decom kao što je bio slučaj u mom rodnom Kosjeriću. Čekaju ih pretnje, nasilje, beskonačna borba za starateljstvo, čeka ih smrt ispred Centra za socijalni rad u Rakovici.

Zbog svega toga se žene retko usuđuju da prijave partnersko/porodično nasilje, jer znaju da ih država neće zaštititi. Znaju da će im rodbina okrenuti glavu, prijatelji i komšije isto tako…

I baš zbog toga kapa dole za devojke iz Petnice koje su prijavile monstruma, za glumice koje su prijavile Aleksića i Lečića.

Nažalost, proći će dosta vremena dok se ovo društvo – ogoljeno u višedecenijskoj nemaštini, ratnoj propagandi, neodgovornom ponašanju nadležnih institucija – ne promeni i shvati da su žene koje su izašle u javnost i stale naspram nasilnika prave heroine ovog doba.