Zemlja u kojoj se pamti samo loše

Ipak, među svim tim prelepim cvećem, preovladavao je nezaboravak ili spomenak. Bio je najčešće u plavoj boji, ali bile su bašte u kojima je rastao i u roze i u beloj boji.

Mika Pop je imao veliku ljubav. Zvala se Danica i išli su u isti razred gimnazije. Znali su da će do kraja života ostati zajedno.

Ali život ne bi bio interesantan kada se njegove sluge, slučajevi i sudbine, ne bi pojavili onda kada ih najmanje očekuješ.

Bližio se kraj velike mature. Spremala se proslava.

Danica je dobila od majke prelepu haljinu, koju je ona nosila na venčanju, a Mika Pop je izvukao iz ormana odelo, koje je poslednji put obukao na dedinoj sahrani.

Na nekoliko dana pred maturski bal, kada je nezaboravak prekrio čitavo mesto, Mika Pop je pojeo neku ribu koju je majka spremila za ručak i otrovao se.

Nikom ništa u porodici, samo njemu. Imao je strašne grčeve u stomaku i tešku dijareju ili proliv, kako ga naši ljudi češće nazivaju. Dolazio je doktor.

Prepisao mu neke lekove i savetovao da pije što više tečnosti, da ne bi dehidrirao. Ništa nije pomoglo.

Došao je dan maturskog bala. Danica se nije pomerala od svog Mike. Spremala se dugo za to veče i više od svega na svetu želela je da se pojavi s njim u svečanoj sali gimnazije.

Bližilo se veče. Mika Pop je jedva uspevao da stane na noge i načini nekoliko koraka. Bio je iscrpljen od danonoćnog proliva, ali je znao da mora otići sa svojom Danicom na maturski bal po svaku cenu, pa i po cenu života ili smrti.

Došla je Danica sa fantastičnom frizurom u majčinoj haljini i osmehom zbog koga su ludeli mnogi mladići. Bila je najlepša na balu.

Mika Pop, usukan, bled, sa podočnjacima. Izgubio je na težini. Odelo je visilo na njemu, kao da je tri broja veće. Preplitao je nogama dok je išao, kao folklorac.

Jedva je uspeo da dođe do zgrade gimnazije, iz koje su se čuli divni zvuci valcera. Sala je bila prepuna najviđenijih zvanica. Sedeli su na stolicama koje su bile postavljene uz zidove sale, oslobađajući centralni prostor za one koji će tu igrati.

Mika Pop je već dva puta odlazio u toalet i bivao sve slabiji.

Orkestar je zasvirao Štrausove najlepše zvuke valcera i svi su zaigrali uz njih. Danica ga je molećivo pogledala i on joj je uzvratio istim pogledom.

Ustao je, naklonio se i zamolio Danicu da odigraju valcer. Poletela je prema njemu. Zgrabio ju je, da ne bi pao. Igrali su. Leteli po sali. Šta sve ne bi Mika učinio za svoju jedinu i najveću ljubav.

Desilo se u trenutku. Sve što je mogao, učinio je da do toga ne dođe, ali uvek ima neka sila koja je jača od nas i naše volje.

Čula se dugotrajna, zloslutna i podmukla tutnjava. To je Mikin stomak tako strašno zakrčao, da je muzika prestala da svira, a sa njom i svi oni koji su igrali.

Danica i Mika stajali su u samom centru sale. Svi pogledi su bili uprti u njih. Danica ga je pridržavala da ne padne, a onda se desilo nešto što će promeniti njihove živote. Iz fundamenta.

Na maturskoj večeri, pred svim prisutnim đacima, profesorima, pred direktorom gimnazije, predsednikom opštine, protom, komandantom vojnog garnizona i ostalim najuglednijim ličnostima mesta, ali najstrašnije, pred njegovom najvećom ljubavi Danicom, Mihailo Popović, poznatiji kao Mika Pop, jednostavno se… Usrao.

Što bi naši, živopisno rekli – Usrao se do guše.

Sve dalje je bila najstrašnija mora.

Danica je počela da ga izbegava i na kraju ostavila.

Nije smeo na ulicu da izađe, od dece koja su išla za njim i puštala zvuke, koji su jasno ukazivali na ono što se desilo na balu. Prolaznici bi se hvatali za nos i prelazili na drugu stranu ulice. Više mu nije bilo života u njegovom mestu. Morao je nekuda otići i to zadugo, dok se sve ne zaboravi.

Setio seo otac nekog svog daljnjeg rođaka koji je živeo u Australiji. Napisao mu pismo, a Stiv ili Stevan je odgovorio da Mihailo dođe što pre.

Ušao je Mika u posao sa Stivom, koji je imao velika naftonosna polja u Australiji i sjajno zarađivao. Naučio je Miku sve o nafti.

Posle nekoliko godina oženio je Monik, Francuskinju, i dobio dva sina i kćerku.

Stevan nije imao nikoga i kada je jedne zime otišao zauvek, ostavio mu je sve u nasleđe. Postao je Mika veoma bogat i imao sve što se poželeti moglo, ali u mislima nikada nije mogao da zaboravi svoje roditelje, Danicu i svoje mesto.

Prošlo je mnogo godina. Bio je već star. Bližilo se vreme konačnog odlaska, a i neka strepnja je stalno bila prisutna.

Odlučio se u trenutku. Kupio avionsku kartu do Beograda i stigao jednog maja u svoje rodno mesto, kada je nezaboravak ili spomenak bio u najvećem cvatu.

Izašao je iz autobusa. Mesto se mnogo promenilo. Ništa nije mogao da prepozna. Roditelji su odavno umrli. Za Danicu je čuo da se udala i sa suprugom otišla u Kanadu.

Seo je u prvi kafić na koji je naišao. Gledao je polako oko sebe, a onda prepoznao park u centru i staru česmu u njemu. Obradovao se kao da je video nekog svog najrođenijeg. Zasuzio je.

Tu je pio vodu kad je bio žedan i prskao Danicu, koja se smejala. A onda je primetio da nema više starog, dobrog hotela, „Evropa“.
Pozvao je konobara. Bio je mlad. Izvolite. Recite mi, molim vas, kad je srušen hotel „Evropa“? Oprostite, ja

nisam odavde. Pozvaću vlasnika. On je stariji i on sigurno zna.

Prišao mu je čovek srednjih godina. Pitate za hotel „Evropu“? Da. Interesuje me kada je srušen? Pa, vidite gospodine, ja živim već dugo u ovom mestu i ne znam godinu kad je srušen hotel „Evropa“.

Ne pamtim, kao i mnogi, ni datum oslobođenja mesta od Nemaca, ali znam pouzdano i tačno da je hotel srušen pre trideset i pet godina, osam meseci i na današnji dan, tri dana od dana kada se Mihailo Popović, zvani Mika Pop, usrao na maturskoj večeri.

Gledao je Mika Pop dugo negde u daljinu…

Vlasnik kafića je nastavio da priča – Slao je velike sume novca svom mestu, da ga upotrebe tako što će obnoviti Dom zdravlja, biblioteku, dečji vrtić. Renovirati zgrade lokalnog pozorišta i bioskopa.

Ništa od svega toga nije se uradilo. Sve je pokrala opštinska vlast. Advokat, koga je angažovao da upravlja i kontroliše tok novca, najviše se omastio.

Jedva je progovorio. Da platim. Pa, niste imali ništa. Da… Nisam imao ništa.

Uzeo je prvi autobus za Beograd i prvi avion za Australiju.

Veče po povratku, sedeo je sa suprugom i decom i ispričao im sve.

Nisu mogli da veruju, ni da shvate, da postoje ljudi koji su pokrali novac, dat za njihovo zdravlje i zdravlje njihove dece, obrazovanje, kulturu…

Svuda u svetu ljudi računaju vreme pre i posle Hrista ili pamte neke sudbonosne događaje kao što su ratovi, oslobođenje zemlje ili prirodne katastrofe… A kod tebe, u tvojoj zemlji, računaju vreme po danu kad si se usrao na maturskoj večeri.

Besno je i kroz suze govorila kćerka, ali su se svi, pa i Mika Pop, po prvi put, nasmejali.

Te noći nije mogao da zaspi. Pitao se zašto je moja zemlja tako čudna, a i narod takav da se teško gde može naći.

Pamte dugo ono što je loše, a dobro brzo zaboravljaju.

I šta da onog dana nisam pojeo pokvareno parče ribe za ručak koji je majka napravila? Kuda bi me život odneo?

Gledao je kroz prozor sneg kako pada.

Na proleće, opet će se pojaviti u bašti nezaboravak.

Autor je dramski umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.