Zemlja uspešnih naučnika

Tokom 2014. slovenački naučnici su publikovali 3.800 članaka, sa kojima su rangirani na 46. mestu. U istom razdoblju imali su 294 članka u oblasti nanotehnologije, kao jedne od najaktuelnijih naučnih disciplina, po čemu se nalaze na 44. mestu, a svedeno na milion stanovnika, zauzimaju izuzetno visoko peto mesto. Imali su odobrene i prijavljene međunarodne patente u 2014. godini i u evropskoj i u svetskoj bazi patenata i po njihovom broju nalaze se između 30. i 40. mesta.

Po svim tim pokazateljima, Slovenija spada u rang srednje razvijenih zemalja Evropske unije sa solidno razvijenom naukom i privredom. Ona je znatno „odmakla“ od ostalih bivših članica jugoslovenske zajednice. S obzirom na to da smo godinama pripadali jednoj državi, njihova iskustva u prilagođavanju nauke evropskom istraživačkom prostoru u mnogim elementima nam mogu biti od koristi. Autor ovog teksta godinama aktivno sarađuje sa slovenačkim kolegama kroz zajedničke istraživačke projekte, nadgledanje zajedničkog rada naših i njihovih mladih istraživača, kroz mentorstvo na njihovim doktorskim školama i recenziranje njihovih programa i projekata, i uverio se da su oni poslednjih godina zaista izrazito profilisali svoju nauku i u mnogim elementima je približili „starijim“ evropskim kulturama (Austrija, Italija itd.).

U vreme dok smo živeli u zajedničkoj državi slovenački naučnici su, kao i mi, imali uglavnom COST i bilateralne projekte, svakako najvažnije sa SAD i Nemačkom, da bi iz toga izrasla danas ugledna međunarodna saradnja, pri čemu su vrlo ponosni na vrlo veliki procenat prihvaćenih projekata u Briselu.

„Tu se nije ništa promenilo“ – uveravao me je moj slovenački kolega koji je drugu polovinu svoje profesionalne aktivnosti proveo kao visoki funkcioner u ministarstvu nauke. „Ranije, da bismo nešto uradili, morali smo doći u Beograd, a sada moramo ići u Brisel, što je mnogo složenije i skuplje.“ Sve poslove vezane za projekte izmestili su iz ministarstva u posebno telo – Agenciju za istraživačke projekte, koja, naravno, radi posao za ministarstvo, ali nije direktno podložna promenama vlada i ministara. Nemaju institucionalno finansiranje, već se finansiraju samo preko programa i projekata na određeno vreme, ali isto tako nema kašnjenja u raspisivanju poziva za finansiranje, jer to radi Agencija u kontinuitetu i to ne zavisi od imenovanja ministra i njegovih saradnika.

Trebalo im je sedam godina žestoke „borbe“ da bi formirali novu Poslediplomsku školu u okviru Instituta „Jožef Stefan“ iako su imali više od 100 istraživača sa zvanjem profesora stečenim na najpoznatijim svetskim univerzitetima i program škole koji se ni u čemu nije preklapao sa postojećim slovenačkim univerzitetima. Njima su pridružili, po pozivu, ugledni profesore iz sveta sa kojima sarađuju, tako da su formirali jedan izuzetno kvalitetan nastavni kadar. Mladi istraživači koji tu ili bilo gde u Sloveniji završe doktorske studije, zavisno od uspešnosti, nastavljaju karijeru bilo u nauci, ako su bili veoma vredni, ili u privredi, gde dobijaju odgovarajući posao. Za dobijanje prvog naučnog, odnosno nastavnog zvanja na univerzitetu potrebno je da prethodno provedu bar godinu dana u nekom svetski poznatom centru. Mladi izuzetno obdareni istraživači iz inostranstva, a naročito iz bivših jugoslovenskih republika, imaju visok prioritet za dobijanje slovenačkog državljanstva, čak i kada se porede sa sportistima i „kulturolozima“, jer u Sloveniji postoji svest da takvi ljudi mnogo znače za jednu malu državu. Nastava je na engleskom jeziku, a i doktorska disertacija se piše na istom jeziku, pri čemu mogu doktorirati i sa određenim brojem članaka štampanim u međunarodnim časopisima, a u vezi sa temom doktorske disertacije.

Postoje dve vrste izvora iz ministarstva nauke za finansiranje slovenačkih istraživača: programi koji predstavljaju osnovni dugoročni vid finansiranja, koje vode iskusni istraživači svetskog renomea, i kratkoročni projekti, koji mogu biti u oblasti osnovnih ili primenjenih istraživanja i koji traju 2-3 godine. Istraživački programi predstavljaju deo stabilne finansijske podrške istraživačkim grupama jer se pokazalo da samo stabilno dugoročno finansiranje vodi do istraživačke izvrsnosti. Potpisnik ovog teksta je dugogodišnji recenzent ovih programa i programi čije je finansiranje započeto ove, 2015. godine, zapravo su programi koji se finansiraju od 1999. godine, sa periodičnim evaluacijama koje su urađene 2003. i 2008. godine. Programi čiji su rezultati u prethodnom ciklusu, 2008-2014, ocenjeni od strane dva inostrana recenzenta sa 14-25 poena od 25 mogućih, produžavani su od tri do maksimalno šest godina (za one koji su dobili od 23 do 25 poena). Za projekte mogu konkurisati istraživači koji u principu imaju manje od 10 godina doktorskog staža. Projekti traju tri godine i njihova vrednost je do 100.000 evra godišnje. Za aplikativne projekte neophodno je direktno učešće privrednih organizacija, uključujući i finansijsku participaciju od 25 odsto. Treća vrsta projekata su takozvani „doktorski“ projekti, koje vode mladi doktori sa manje od dve godine doktorskog staža. Oni traju dve godine i iznose oko 50.000 evra godišnje.

Sumirajući napredak koji su učinili poslednjih godina ne mogu a da se ne setim reči mog slovenačkog kolege: „Nigde u svetu istraživači ne žive tako dobro kao kod nas. Oni idu da rade po svetu, skupljaju iskustva i kontakte, ali se nakon toga vraćaju, jer takvih uslova i tako relaksirane atmosfere za naučno stvaranje nigde ne mogu naći“.

Autor je profesor univerziteta, predsednik Društva za istraživanje materijala Srbije