Zemljoradničke zadruge teško opstaju

Pošto sam kao sudski veštak za ekonomsko-finansijsku oblast nalazima sudova u parnicama za povraćaj „otete imovine“ morao dublje da uđem u problematiku zadrugarstva kod nas posle Drugog svetskog rata, pokušaću da iz svog ugla, i na osnovu uvida u veliki broj valjane dokumentacije, prikažem šta se zapravo desilo sa našim zemljoradničkim zadrugama.

Srpski seljak je uvek bio vlasnik zemlje, čak i za vreme Turaka, kada im je plaćao harač, pa je sa velikim otporom posle 1945. godine ulazio u obavezne „Selujačke radne zadruge“ (SZR). Već početkom šezdesetih te zadruge su počele da se raspadaju, jer seljaci nisu mogli da prihvate da rade na „ničijoj“ – zadružnoj zemlji. Tome je doprinelo i tržište na kome su glavnu reč vodili veliki kombinati osnovani na zemljištu koje je tokom agrarne reforme i nacionalizacije oduzeto od veleposednika.

Posle raspada SRZ formirane su prve zem-zadruge (ZZ) od strane vlasnika zemlje koju su uneli iz prisilno formirane SRZ. U početku su one dobro poslovale, ali kasnije nisu mogle da se nose sa kombinatima koji su ostvarivali mnogo veće prinose, a istovremeno i vršili primarnu i sekundarnu preradu. Postepeno su ZZ zapadale u dužničke krize, te je Služba društvene kontrole (SDK) u velikom broju slučajeva konstatovala da je vrednost imovine ZZ višestruko manja od kreditnih obaveza i na osnovu zakona predlagala likvidaciju i rasprodaju imovine.

U jednom slučaju na kojem sam radio zadrugari su izbegli likvidaciju na taj način što su sa susednim PIK-om postigli dogovor, ozvaničen jednoglasnom odlukom skupštine zadrugara, da u PIK trajno i nepovratno unesu svu svoju zemlju i poljoprivrednu mehanizaciju, uz uslov da ih PIK primi u stalni radni odnos, kao i da izmiri dospele obaveze. Tako, nikakav zakon nije oduzeo zemlju od zadrugara, niti je to mogao, već su oni između dva zla izabrali manje i trajno se dobrovoljno odrekli vlasništva nad zemljom koja je već bila pod velikim hipotekama. To se dogodilo još 1968. godine. Negde između 1994. i 1996. godine doneta su dva zakona o zadrugama koji su, između ostalog, predviđali da se ZZ vrati zemlja, iako su se nje dobrovoljno odrekli jer je bila prezadužena. To su iskoristili dovitljivi građani, koji nisu imali bilo kakve veze sa zemljom i bivšim vlasnicima, što se lako moglo ustanoviti upoređenjem prezimena nekadašnjih zadrugara i „novopečenih“ zadrugara, pa su fiktivno formirali ZZ i putem suda pokrenuli parnicu za povraćaj nekadašnje zadružne zemlje.

U konkretnom slučaju nadležni sud je čak delimično prihvatio zahtev „nazovi zadrugara“ i dodelio im manji deo zemljišta, ali površine nekoliko stotine hektara. Tada je nastao problem, jer nijedan novopečeni zadrugar nije znao da vozi traktor, koji je uzet na kredit, pa su morali da angažuju druge radnike da im oni obrađuju dobijenu zemlju. To nije moglo dugo da traje, pa sam pre nekoliko meseci u novinama pročitao da su otišli pod stečaj, a zemlja je otišla banci koja sada ne zna šta da radi sa njom, jer u okolini ima na hiljade hektara neobrađene zemlje. Ovako je završila jedna novoformirana zadruga u pokušaju da obnovi zadrugarstvo.

Drugi primer je drastičniji i pokazuje da prave ZZ ne mogu da opstanu u sadašnjoj konkurenciji. Reč je o zadruzi u jednom šumadijskom selu koja je osnovana još pre Drugog svetskog rata. Zadrugari su imali sve: zemlju, mlin, pekaru, mlekaru, klanicu, trgovinu i ugostiteljstvo. Ništa im nije falilo da uspešno posluju, ali sam ovih dana takođe video oglas o pokretanju stečajnog postupka. Pošto sam za njih svojevremeno radio procenu dela imovine, zainteresovao sam se za razloge zbog kojih je došlo do stečaja i dobio vrlo kratak i jasan odgovor: „Nismo mogli da opstanemo na nemilosrdnom tržištu.“

Vratio bih se sada na pozitivne primere koje je „intelektualac u tranziciji“ izneo u svom članku, jer sam službeno puno putovao po Evropi i bliže sam upoznat sa zadrugarstvom u Italiji i Nemačkoj.

Naime, u oblasti Toskane razvijeno je vinogradarsko zadrugarstvo sa prosečnom površinom od sedam i po hektara po zadrugaru, jer toliko maksimalno mogu da obrade, a prerada grožđa u čuveno vino vrši se po najsavremenijoj tehnologiji, koju inače individualni vinogradari ne mogu sebi da obezbede, a i vina se moraju čuvati u podrumima u posebnim buradima čija je izgradnja i nabavka veoma skupa. Slična je situacija u oblasti Apulije oko Napulja, gde se gaje agrumi koji se zajedničkim sredstvima štite od vremenskih nepogoda i štetočina, jer su posedi relativno mali da bi te mere mogao da primeni pojedinac. Specifičan slučaj je zadrugarstva i u dolini Rajne u Nemačkoj.

Pokušaću da zaključim. Zadrugarstvo je zaista dobar način udruživanja poljoprivrednika, ali ne globalno i ne u svim slučajevima, već samo kada je to uslov za opstanak na nemilosrdnom kapitalističkom tržištu. U protivnom će doživeti sudbinu sličnu slučajevima iz naše skorašnje prakse.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i sudski veštak