„Žena je kriva što je siluju“: Mihal Ramač o članku „Američko-ruski rat u Ukrajini“

Putin je taj koji odlučuje šta žena može i sme. On ima pravo da je kinji, šamara, bičuje i siluje kad god mu se ne dopadne što se ona kupa, oblači čistu odeću, čita knjige, ide u pozorište, uči decu da ne pljuju i ne psuju.

Ukrajina je, sledi, dužna da se drži azijatskih normi. Da se kloni svega evropskog. Da satrapu umiva noge i ljubi pete. Ukrajina nema pravo da živi kao sav normalan svet. Mora da se vrati pod staljinsku čizmu.

Nermin Vučelj bi, slutim, Srbiju rado vratio u pašaluk pod sultanovim skutima. Šta će joj zapadnjačke četkice za zube i čisti veš? Šta će joj biblioteke, bolnice, putevi i na Drini ćuprije? Može se ceo vek šljapkati po blatu i verovati da je čučavac najviši domet ljudskog roda.

Šta će, dakle, Ukrajini ljudska prava, sloboda govora i sloboda kretanja ako Rusija može bez toga? Šta će joj javno mnjenje „koje kontroliše Amerika“ kad može da blagodenstvuje pod ruskom knutom. Šta će Ukrajincima maternji jezik kad mogu da govore ruski?

Zamislite, piše vanredni prof. iz Niša, zamislite ženu, to jest državu, koja je „dospela u situaciju da postane bojno polje američko-ruskog sukoba“. Ne piše, ali se podrazumeva: trebalo je da legne pod siledžiju i trpi ceo vek. Pa onda drugi, treći… do smaka sveta.

Ne tvrdim, slutim: Nermin Vučelj ne bi ni prstom mrdnuo da brani žrtvu od krvnika. Štaviše, smeta mu i kad je drugi štite.

Autor je novinar, drugi po redu glavni i odgovorni urednik Danasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.