Žena nije dužna da ispostavi dete društvu i državi, ali su država i društvo dužni da ženi omoguće dobre uslove u kojima će se to dete roditi

Istorijski gledano, porođaj žene posmatrao se kao čin žene koja donosi novi život van kuće, sama ili uz pomoć najstarije žene iz porodice, najčešće majke ili svekrve, žene „sa iskustvom“.

Cela radnja dešava se u nekoj štali ili na merdevinama pomoćne prostorije. Ne u centru kuće, kao najradosniji porodični čin, već daleko od osetljivih očiju muških potomaka porodice. Naša domaća literatura i film neretko objašnjavaju kako se na ovim područjima posmatrala žena, porođaj i dete.

Mislim da nema žene kojoj se kičma ne naježi na pomen filma „Virdžina“ ili „Petrijin venac“. Dakle, porođaj žene je posmatran kao njena stvar a zahtev je bio jasan: Roditi živo i zdravo dete, po mogućstvu muško. I to je sve što je društvo od žene očekivalo.

Žena je instrument, koja je dužna da obzbedi potomstvo, a ako ne može, ili ne daj bože neće, ona je žena sa „falinkom“ ili je „luda“. Nerotkinja, jalovica, bezdetna..samo su neki od naziva kojima su žene etiketirane ako kojim slučajem nisu u stanju da rode. Visoko ukorenjena kolektivna svest zajednice nije to opraštala, a žena je za nemogućstvo rađanja bila jedini krivac.

Pošto se moralo priznati da je zaista teško, a verovatno i vrlo bolno proturiti lubenicu kroz prolaz veličine šljive, počelo je da se intenzivno relativizira ponašanje žene u porođajnim momentima, i to rečenicama: „Mora da boli, naravno da boli“, „Možete vi to-takve ste bogom dane“ ili onim najgorim religijskim da tim bolovima zapravo ispaštate sopstveno nesavršenstvo, jer ste žena.“ Razmažene ste, jer ste žene! Derete se sada, a niste se drale kada vam je bilo lepo“…. i još niz već ustaljenih rečenica i fraza.

Nikada neću zaboraviti reči žene koja se porađala u Jugoslaviji u jednom malom gradu sedamdesetih godina: „Prvo na krevetima ugledaš iskrivljene šipke, a bol u kičmi od skakanja po stomaku i dan danas osećam“.

Dvadeset prvi vek, medicinski uslovi i uslovi života, generalno,trebalo je da donesu potpuno drugačije razumevanje žene, porođaja i deteta.

Kao prvo, trebalo bi da razumemo da je odluka o zasnivanju porodice lična, da se nikoga ne tiče da li ćete i kada imati decu i da žena NIJE DUŽNA da ispostavi dete niti društvu, niti državi! Ali su država i društvo dužni da ženi omoguće dobre uslove u kojima će se to dete roditi i razvijati. Ti uslovi su ekonomski, medicinski i psihološki.

Žena i dete su centar događanja, kako za porodicu u kojoj se dete rađa, tako i za duštvo koje će se na taj način podmladiti. Država je dužna da obezbedi dovoljan broj ginekologa-akušera, medicinskih sestara, medicinske opreme, da obezbedi kvalitetne higijenske uslove, da obezbedi sve uslove koji su ženi potrebni kako bi na svet donela dete. Treba joj pružiti svu pažnju i podršku, umanjiti bolove, saslušati je i naći joj se, bez suvišnih komentara, a kamo li vređanja i nipodaštavanja.

Žena nije resurs koji država koristi, žena je blago koje se neguje i štiti. Dete nije samo majčina briga, već briga i radost čitave porodice, a porođaj je najsrećniji dan u toj porodičnoj faktologiji.

Lekari treba da čine sve kako bi svakoj ženi porođaj prošao kao divno i što manje stresno iskustvo, a država treba da obezbedi sve uslove kvalitetnog i udobnog donošenja deteta na svet. Povećanje novca u pro natalitetnim merama bez svega drugog navedenog neće opredeliti mlade žene da rađaju!

Autorka je sociološkinja iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

„Zato što grad Zaječar nema pravobranioca, to će Zaječarce pred sudovima koštati oko 300.000 evra“: Tvrde iz NPS Zaječar

Predstava „Polanski protokoli“ u Zaječaru

U Radul begovom konaku u Zaječaru izložba likovnih radova Jasmine Dugić

„Lažu nas godinama. Obećavali su asfalt, Dom kulture…“: Meštani Rgotine pored Zaječara održali zbor građana i traže izbore za Mesnu zajednicu