Žena u crnini iz Metohije

Tome je doprinelo i nasleđe moga oca, koji je tri puta robovao, zbog kralja i otadžbine i Kosmeta. I kao povesnik, i kao Metohijac, dužan sam da kažem da je srpska politika prema Kosovu i Metohiji bila jedan veliki nacionalni promašaj, od Karađorđa do Vučića.

Da smo pogrešnu politiku vodili prema „matici srpstva“ najbolji je svedok današnje plačevno stanje Srbije i to što se na Vidovdan niko od državnika i vrha crkve nije pojavio na Gazimestanu.

Mi smo Kosovo i Metohiju izgubili u ratu i samo ih ratom možemo povratiti. Države nastaju i nestaju u ratu, kao što se i državne teritorije prisajedinjuju ili otcepljuju ratom, i svako se vara ko misli da se ovo pitanje može rešiti u korist Srba na drugačiji način.

Međutim, postojala je mogućnost da se neki problemi, koji nisu definitivno okončani ratom i koji su Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 pružali mogućnost da se nešto ispravi u korist našeg stanovništva ostalog na svom ognjištu, pa i naše države.

U nepravednom ratu 1999, koji smo morali da izbegnemo, jer smo ga vodili bez ičije podrške, vojne i diplomatske, držali smo se dobro, a posle rata vodili smo promašenu politiku, činili neoprostive greške i ništa nismo uspeli da odradimo u našu korist. Danas, naše šanse su nikakve, jer u svađi SAD, EU i Rusije, nesporna je prednost Šiptara.

Srbi s Kosova i Metohije imali su samo jednog pravog vođu – Miroslava Šolevića, ali je on sklonjen pre rata, možda svojom krivicom ili, možda, naredbom državne bezbednosti. Posle rata takvih više nije bilo, zamenili su ih aparatčici naših potonjih vlada (Bogdanović, Čović, Samardžić, Rašković, Vulin, Đurić).

Veliki je propust države što je poslove oko Kosmeta poveravala ljudima koji su malo ili nimalo bili vezani za južnu pokrajinu, i koji su o njoj znali malo ili nimalo.

Od navedenog je važnije da sa Albancima nikada nisu živeli, da s njima nisu bili u kontaktu i da ih nisu poznavali, jer niko od njih nije rođen na Kosmetu, osim jednog. Već ta  činjenica govori da smo započeli pregovore s Prištinom potpuno nespremni i s osobljem kojem je ova problematika bila nepoznanica.

Ne samo da nisu rođeni na Kosovu i Metohiji, već nisu u svoje ekipe birali ni ljude iz tog vilajeta, a ako se neko i prevario da nekog uzme, bila je to prava retkost.

Navodim jedan primer o tome kako su obični ljudi s Kosova i Metohije doživljavali ovu vrstu državnog nepoštovanja svojih sugrađana. Iznenada je banula u moju kancelariju Zavoda za udžbenike žena sva u crnini, obučena kao i sve seljanke iz Metohije.

Sva besna, zajapurena, i ne pozdravivši se sa mnom, sela je i lupila rukom o sto: „Ti možeš da me ubaciš u pregovarače sa Šiptarima, naši ništa ne znaju, oni ne poznaju Šiptare, ni ko su, ni kakvi su, ni šta su. Ja Šiptare bolje poznajem od njih. Turi me, pobogu, tamo!“

Nisam uspeo da je ubedim da tu moć nemam i da sam i sâm sklonjen da se bavim Kosmetom – bio sam predložen da vodim Odbor za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije, ali sam preko noći smenjen.

Otišla je bez pozdrava, tužna i razočarana jer nije mogla da poveruje mojim rečima.

Ova promućurna i odvažna seljanka nije bila spremna da obavlja tako delikatan posao, ali je simptomatičan njen nastup, pun žuči, neverice i pouzdanog zapažanja – da su osobe koje su brinule o sudbini Srba na Kosovu i Metohiji bili sasvim nesposobni ljudi koji nisu poznavali Šiptare i, što je još gore, ni tamošnje Srbe.

Uvek sam se pitao i nikada nisam došao do zadovoljavajućeg odgovora – otkuda to nepoverenje u ljude s Kosova i Metohije? Ako već nismo zasluživali tako važne državne funkcije, ili bili sposobni za njih, zar smo morali da budemo izostavljeni iz skoro svih radnji?

Znam brojne slabosti svojih zemljaka, ali njih ima i kod drugih naših sunarodnika – iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, što je prirodno, i da to nije razlog zašto smo držani po strani, već nešto drugo. Možda ono što je Šolevića oteralo da čuva koze i napusti politiku. Ali o tome drugi put.

Autor je istoričar