„Žena više veruje Pinku nego sebi, a ‘glavni urednik’ Srbije to očigledno zna“: Autorski tekst Dragane Rakić

Novinara portala „Žig info“ Milana Jovanovića srela sam prošle godine, kada sam u svojstvu narodne poslanice počela da pratim suđenje u kojem su bivši predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović, Vladimir Mihajlović i Vladimir Novaković optuženi za paljenje Jovanovićeve kuće i ispaljivanje hitaca na ulazna vrata.

Samo pukom srećom, Jovanović i njegova supruga Jela su te decembarske noći 2018. izbegli smrt i na zgarištu svoje kuće izgubili sve osim svojih života i pidžama koje su imali na sebi.

Izgubili su zdravlje, uspomene, mir.

Da li su istraživački tekstovi u kojima je Jovanović ukazivao na kriminalne poslove u koje je upleten i Simonović, tadašnji predsednik opštine i visoki funkcioner Srpske napredne stranke, bili vredni tolike lične žrtve?

Ovo pitanje ne postavljam Jovanoviću, već svima nama.

Dadu Vujasinović i Slavka Ćuruviju nisam imala prilike lično da upoznam.

Upoznajem ih čitajući njihove tekstove.

Oni nisu bili te sreće poput Milana Jovanovića da izbegnu hice koji su ispaljeni u njih.

Platili su najvišom cenom to što su svoj novinarski posao radili profesionalno i nezavisno od vlasti.

„Mogu samo da me streljaju“, rekao je jednom prilikom Ćuruvija.

Koliko je bio u pravu svi smo videli 11. aprila 1999. godine.

Ne znam šta bi on i Dada danas rekli o svojoj žrtvi i da li bi, kad bi mogli, ponovo koračali istim putem, ili bi ipak nešto promenili.

Možda nisu verovali da će neman protiv koje su se borili stvarno ići do kraja u obračunu s njima, mada su, vidimo, bili svesni toga da su spremni i da ubiju.

Nekog puškom i bojevom municijom, a nekog rečju i slikom u medijima.

Koliko su mediji zastrašujuće moćno oružje u oblikovanju svesti i sluđivanju naroda i sama sam postala svesna tek kad smo suprug i ja dospeli na naslovne strane Informera, Aloa, Kurira i kada je jedno nedeljno jutro na TV Pinku bilo posvećeno baš nama, bračnom paru Rakić – „teroristima“ koji planiraju da sruše avion predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Potpuna izmišljotina da moj suprug radi u kontroli leta i da će on da ruši Vučićev avion lansirana je iz usta Milenka Jovanova na sednici Narodne skupštine i odjednom postala tema režimske fabrike laži koja putem svojih medija tuži, presuđuje i izvršava presudu svakom slobodomislećem čoveku koji je spreman da u javnosti izrekne neku kritičku reč o vladajućem režimu.

Nebitno im je da li je reč o glumcu, novinaru, sudiji, tužiocu, ili samo suprugu narodne poslanice.

Svakom će oni nacrtati metu na čelu i proglasiti „sezonu“ lova na tu osobu – otvorenom.

Možda je Hana Arent bila u pravu kada je rekla da stalno laganje nacističke propagande nije imalo za cilj da ljudi počnu da veruju u njihove laži, već da prestanu da veruju u bilo šta, ali to nije slučaj i sa „naprednom“ propagandom.

Cilj stalne kampanje laganja i klevetanja ljudi od strane Aleksandra Vučića i njegovih pristalica jeste da ljudi poveruju u njihove laži.

U tome očigledno imaju uspeha.

Na svom prethodno pomenutom iskustvu mogu posvedočiti da u tako samouvereno i bezočno plasirane laži ponekad poveruju čak i oni koji znaju šta je istina.

Tako je i bivša koleginica mog supruga, danas penzionerka, dok je gledala i slušala „vesti“ na Pinku u kojim je moj muž predstavljen kao pilot kamikaza koji će u samoubilačkom terorističkom napadu ubiti i sebe i Vučića, začuđeno upitala svog zeta: „Ju, šta bi Goranu da preti Vučiću?! Pa on je bio fin momak!“

Džaba što i sama dobro zna da taj Goran nije ni pilot ni kontrolor leta, već inženjer.

Žena više veruje Pinku nego sebi.

„Glavni urednik“ Srbije to očigledno zna i zato se ne opterećuje istinom, činjenicama i moralom. On radi i govori ono što misli da je dobro za njega samog i njegovu vlast.

Zato je naša borba za slobodu i istinu tako teška i zato nam se sve češće čini da je pobeda tako daleka.

Nezamislivo veliki novac koji su nakupili za ovih deset godina svevlašća, neviđena beskrupuloznost i spremnost na svaku zloupotrebu – stvorili su od ove vlasti stokraku hobotnicu koja je sapela Srbiju.

Za pobedu nad tom hobotnicom neophodan je kolektivni napor i svest o potrebi da se samo zajedničkim radom može postići uspeh.

Cena naše borbe za istinu i slobodu nije i neće biti mala.

Mada smo i slobodu i istinu prethodno prodali u bescenje.

Autorka je zamenica predsednika Demokratske stranke i narodna poslanica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.