Žene, Eve, ne želi vas Crkva

Oh, žene, Eve, i posle sve mizoginije Boga, njegovog sina i njihovih sledbenika, vi se i dalje gurate u prvi red u crkvi?

Vi strah od ontologije hrišćanskog shvatanja zle žene otklanjate ljubeći ikone svojih mučitelja u crkvi?

Umilostivljavate se dželatu?

Da li ste prebrojale koliko je svetaca a koliko svetica Crkva proglasila?

Kod Srba je oko 149 svetih ljudi, a žena je među njima ne više od sedam, i većina nije ništa učinila za hrišćanstvo osim što je rodila muške vladare i prelate koji su postali veći sveci od njih.

To se ne odnosi na Venecijanku Anu Dandolo, kraljicu Stevana Prvovenčanog kom je ona donela papsku kraljevsku krunu i postala majka kralja Uroša.

Nije postala svetica a dala nam je kraljevstvo. Da, ali je bila katolkinja i premetnula Stevana u svoju veru. Unuka je jednookog dužda Enrika Dandola, glavnog finansijera IV krstaškog rata i nekadašnjeg bajila na Bosforu koji se završio dvostrukim padom Konstantinopolisa 1203. i 1204. godine zbog nečuvene dinastičke politike Aleksija Mlađeg.

I Sv. Paraskevu, Petku iz XI veka, najveću kod pravoslavnih, grčka Crkva je izmislila jer ova nikada nije postojala, i na nju su nalepili biografiju druge žene, a služi uzaludnoj zamisli Grka da može da parira rastućem kultu Madone na Zapadu koju je na nebo pre smrti podigao Abelard.

Ne može. Madona je stvarna majka i majka boga, a Petka je sadomazohista i namerna jalovica, smrtna je grešnica.

Nije ni mučenica crvene boje, lažu popovi, niko je nije mučio – ali stvarnu rimsku Paraskevu iz II veka jeste.

A i da je postojala bila bi upamćena samo po fanatičnom odricanju od svake ženskosti i mile ženstvenosti.

Da su sve žene kao ona, umrlo bi svo čovečanstvo za 100 godina.

Na svu sreću žene zatrudne i bez njene čudotvorne vodice iz crkve Ružica na Kalemegdanu u Beogradu i na desetinama njenih izvora po šumskoj Srbiji. Svi njeni izvori vodonose a Srba je ipak sve manje.

Legenda o Hajkuni: A ta crkva, Ružičina, verovatno to nije ona od kapetan Jakše kada on pred „sto hiljada svatova“ oženi premetnutu muslimanku Hajkunu u Nebojšinoj kuli u Biligradu, sestru Ćuprilića vezira iz Travnika, tek kad joj je ovaj „svršio lijepu prebijelu crkvu“ i dade joj ime Ruža, a ona potom „rodila Jakši bijesnog Dmitra i Šćepana“?

Pevalo se nekad tako u Crnoj Gori, kaže Natko Nodilo u svojoj „Staroj vjeri Srba i Hrvata“.

Možda je to tačno, a možda i nije tačno, a možda nije tačna ni tvrdnja beogradskih popova da se ne zna ko ju je sagradio.

I kako može rodna muslimanka biti duh hrišćanske crkve a ne nerodna Petka?

A ima i drugih pesama o Hajkuni, i u jednoj od njih se ona pobegavši iz Pazara opet udade u Biogradu ali za Stjepana. No, bilo bi o tome previše.

A još kada spojite Sv. Petku sa majkom Sv. Avgustina Zlatoja, Svetu Moniku, dobijate savršen ženski par autodestrukcije ljudskog roda.

Prva kaluđerica ne želi decu ali hrabri žene da ih njenom vodom imaju, a druga ima troje, ali manihejski Avgustin joj se dugo opirao pre nego što je prihvatio krst.

Rim ju je proglasio za zaštitnicu porodice ljudi. A njen sin Avgustin (veličanstveni) Zlatoja, Aureli Augustine, joj se oduži sa onim da će bračni apstinenti biti sjajne zvezde a njihovi roditelji tamne zvezde.

Akvinski je sa svojim „žena je nesavršen čovek“ oborio stav crkvenog sabora u Makonu u Francuskoj iz 584. godine koji je odvažno sa 32 glasa „za“ protiv 31. glasa „ne“ odlučio da žene ipak imaju dušu.

Žene, jedva ste tada prošle, ali ne i kod Tome Akvinskog i sledbenika. Jer 250 godina posle njega stiglo je objašnjenje Tome papom Inoćentijem VIII koji 1487. godine odobrava knjigu inkvizitora Hajnriha Kramera Malleus Maleficarum (Čekić veštica) u kojoj se obara Sv. Monika i kaže da se žena valja „bojati i prezirati ih“ , da se „nije mudro ženiti, žena je razarač doma, prijateljstva, gorčija je od same smrti, ona je zamkar, odvratna je na dodir, a u snošaju je smrtno opasna i od nje valja bežati“.

Eh, žene, dokle ćete skakati zmiji u usta? Sa ovim čekićem je krenuo lov na žene u Evropi sa vatrom do neba u čemu se učestvovalo i u Srbiji sve do ranog XIX veka.

I Karađorđe je, kažu, ispekao vešticu Paunu u Žabarima pre nego što je 1810. godine zabranio tu „budalaštinu“.

Pauna je, zabeleženo je, bila poslednja veštica spaljena u Evropi i Srbi su poslednji evropski narod koji je odustao od eksterminacije žena.

Pre Paune je 1782. godine spaljena Ana Geold u Švajcarskoj, a do tada možda i 60.000 žena „veštica“.

U PONEDELJAK: Šta kažu popovi, koji je brak hrišćanski, crkveni?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.