Žene u vremenu megakrize

A klimatska kriza nije samo još jedna kriza. Ona se nadovezuje na sve druge kao megakriza i ubrzava širenje svih kriznih požara u svetu.

“Zato svet jednostavno, u pogledu klimatskih promena ne može sebi da priušti dalje odlaganje i kompromise“, rekla je nemačka ministarka inostranih poslova, Analena Berbok ovog leta u Berlinu, na kraju Petersberškog dijaloga o klimi.

Sukob u Ukrajini snažno je uzdrmao temelj međunarodnog poretka i pokrenuo novu energetsku i globalnu krizu, postavši realna pretnja obnavljanja starih sukoba, uključujući i one u pregovorima o klimi. Sada je za borbu protiv globalnog zagrevanja potreban novi međunarodni plan. Zbog toga je sada još važnije govoriti o miru i bezbednosti kao budućnosti naše planete.

Uzimajući u obzir opisane okolnosti intenzivno se prisećamo tačnog i veoma savremenog upozorenja Simone de Bovoar: „Nikada ne zaboravite da je potrebna samo jedna politička, ekonomska ili verska kriza da dovede u pitanje prava žena. Ova prava se nikada ne mogu uzeti zdravo za gotovo. Morate biti na oprezu tokom celog života”.

Isto tako vreme je da se podsetimo i jedne važne godišnjice: 31. oktobra 2000. godine Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju 1325.

To je dokument koji predviđa da se, pored država kao tradicionalnih aktera, u mirovne procese i primenu mirovnih sporazuma uključi civilno društvo, a pre svega žene.

Rezolucija poznata pod nazivom Žene, mir i bezbednost, rezultat je inicijative međunarodnog ženskog mirovnog pokreta.

Žene sveta su tada uspešno ukazale da se novcem iz poreza koji plaćaju svi građani često finansiraju smrt i razaranja, da žene podnose najveći teret oružanih sukoba o kojima nisu mogle da odlučuju, kao i da su ratovi najveći uzročnici globalnog siromaštva.

Usvajanje rezolucije bilo je motivisano činjenicom da su civili, posebno žene i deca, tokom dvadesetog veka bili stalna meta ratnih sukoba, što se, kako vidimo, nastavlja i u ovom veku.

Rezolucija ne samo da naglašava važnost ravnopravnog učešća žena i njihovog punog uključivanja u sve napore na održanju i promociji mira i bezbednosti, već ističe potrebu za većom ženskom ulogom u donošenju odluka koje se tiču sprečavanja i rešavanja konflikata.

Rezolucijom 1325 prvi put na tako visokom međunarodnom nivou afirmiše tzv. ljudsku dimenziju bezbednosti, kako bi se uticalo na promenu tradicionalnog koncepta bezbednosti koji podrazumeva ulaganje značajnih sredstava u vojsku i policiju kao ključne učesnike, dok građani, posebno žene, ostaju manje-više nevidljivi.

Rezolucija je kroz donošenje dva nacionalna akciona plana imala znatan uticaj u Srbiji. Implementacija prvog NAP-a (2010-2015) predstavlja ispunjenje obaveza koje je Srbija preuzela kao članica Ujedinjenih nacija. Jedno od njegovih institucionalnih dostignuća je i uvođenje rodno odgovornog budžetiranja.

Takođe, njegovom primenom „uniformisane profesije“ su konačno postale karijerno dostupne i ženama jer su devojke počele da pohađaju vojne gimnazije i akademije.

Drugim NAP-om (2017-2020) uticaj Rezolucije je proširen na ministarstva, četiri kancelarije, Bezbednosno-informativnu agenciju i Republički zavod za statistiku ali i jedinice lokalne samouprave.

Fokus sprovođenja trećeg NAP-a, trebalo bi da bude na lokalnom nivou, kroz aspekte ljudske bezbednosti kao što su lična, prehrambena, zdravstvena, kulturna, politička, ekonomska, ekološka i bezbednost zajednice.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“