Foto FoNet Marko DragoslavićTreći maj. Zvuk alarma nas budi iz poslednjeg bezbrižnog sna. To jutro se činilo kao i svako drugo – ustajanje, preskakanje doručka, predugo spremanje kao da ide na bal a ne na nastavu ali ipak, mora biti lepa na slikanju za školski almanah.
„Šta sad da obučem? Ovo mi je grozno! Daj mi tvoju majicu! Jao, kasnim! Gde su mi sad ključevi? A sveska iz francuskog?“
Klasične bubice trinaestogodišnjakinje za koje ja nisam imala uobičajenog strpljenja. Svađa. Odlazi od kuće bez pozdrava i poljupca, suznih očiju trudeći se da se ne pokvari tu suptilnu šminku.
Ide u školu i govorim sebi „dobro, tamo je sigurna, zaboraviće brzo na ovo“.
8.45 – telefon zvoni. Uspaničeni glas me pita gde mi je dete i tada saznajem šta se desilo. Brzo je zovem. Čini mi se da se svaka sekunda tog Iščekivanja da joj čujem glas protezala do večnosti.
Kroz glavu mi se kao ringišpil vrti naš rastanak i naznake tihe molitve da je sa njom sve u redu. Svako obećanje koje sam sama sebi dala bih ispunila, samo da se javi. I javila se. Moje želje su uslišene tog trenutka i samo sam ponavljala hvala ti, beskrajno ti hvala!
Jedino što sam želela jeste da zagrlim svoju tinejdžerku i da joj kažem da će sve biti u redu.
Kako vreme prolazi, osećaj da će bilo šta više biti u redu me je napuštao.
Počinjen je zločin nezamislivih razmera. Dete je udarilo na dete u prostoru koji bi trebalo da bude bezbedan za odrastanje svih njih – u školi.
Umesto prvih ljubavi, tajnih poruka, šaputanja i skrivanja pogleda uz sramežljivi osmeh kada nas baš on ili ona pogleda, naša deca su svedoci krvave bajke koja se odigrala tu, u produžetku ulice Desanke Maksimović.
Kako im ponovo usaditi taj osećaj sigurnosti kada ga ni mi više nemamo?
Odgovor još tražim. Rešenje za emocionalnu jednačinu sa toliko nepoznatih ne postoji.
Ovog maja roditeljski posao je posebno težak. U tom vrtlogu emocija koji me baca na sve strane, od tuge i bola, preko i dalje prisutne neverice pa sve do ljutnje, besa ali i zahvalnosti što sam imala sreće da mi je dete živo, jedna misao je bila konstantna – ona više u tu zgradu neće ići.
Mesto na kome je ugašeno devet mladih života koji je tek trebalo da počnu nije više škola. Trećeg maja posle prvog časa zvonilo je za kraj!
Posle rečenice – mama, ja bih sutra možda otišla u školu – shvatila sam da je ona još mala da razume kako se iskazuje poštovanje prema nastradalima. Odvela sam je na Tašmajdan do razorene zgrade televizije koja i dan danas stoji netaknuto. Odatle se ne emituje program. Gde smo sada posrnuli kao društvo?
Zašto smo zaboravili da prvo budemo ljudi pa onda sve ostalo?
Hajde da glas razuma bude jači od glasa nerazuma! Zgradu škole ostavimo onima koji nisu imali tu sreću da iz nje izađu a ostalima podarimo sigurnost prostora u kome će svi biti zajedno jer im je to preko potrebno.
Trećeg maja posle prvog časa zvonilo je za KRAJ!!!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
