Zidanje nezavisnog pravosuđa

Kako se YUCOM od petooktobarskih promena zalagao za uspostavljanje institucije Zaštitnika građana, tj. ombudsmana, objavljivao publikacije koje su ovu instituciju najavljivale, otvarao raspravu o neophodnosti da se u Srbiji formiraju nezavisne institucije i kasnije osnaži njihov rad, uveravam vas da sa daljim osnaživanjem i jačanjem institucije Zaštitnika građana ne nameravamo da stanemo.

U tom smislu, možete i čitati moju izjavu za vaš list, uz ironiju koju u javnom prostoru i medijima zaista retko upotrebljavam, a na koju sam u ovom slučaju bio primoran. Naime, u izjavi koja je bila povod za moje reagovanje zaštitnik Pašalić, kao razlog za proširenje nadležnosti, navodi veliki broj građana koji se obraćaju ovoj instituciji ukazujući na probleme u pravosuđu. Naglašavam ponovo, oni se zaštitniku obraćaju greškom, kao nenadležnoj instituciji.

Ustav jasno govori o nadležnostima institucije Zaštitnika građana – „da štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja“.

Eksplicitno, u Ustavu se navodi i da Zaštitnik „ne kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava“, pa ostaje nepoznanica kako se od svih ovih institucija, u kojima građani sigurno mogu videti koren svojih problema, Zaštitnik građana odlučio baš za kontrolu rada pravosuđa, tj. sudova.

U odgovoru Zaštitniku građana, koji je objavljen u vašem listu, sudija Miodrag Majić je na adekvatan način pojasnio razloge zbog kojih se ne treba upuštati u avanturu stvaranja još jedne adrese na koju se građani mogu obratiti ukoliko im pravosuđe ne omogući pristup pravdi, fer i pravično suđenje, i pre svega efikasno ostvarivanje svojih prava pred sudovima.

Ukazivanje na postojeće mehanizme, kao i na nedavno usvojen Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku dobar je put da se pojasni da se o kontroli pravosuđa država na adekvatan način počinje starati, da je stvoren institucionalni temelj. Stoga bi naglasak trebalo staviti na primenu zakona i osnaživanje postojećih institucija, pre svega Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kao i na adekvatnu primenu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koji YUCOM uveliko koristi za sve građane koji se obrate pritužbama na dužinu trajanja postupka.

Kako bismo dali celovitiju sliku kome sve građani mogu govoriti o postojećim problemima koje imaju u pravosuđu, pored već pomenutog Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, tu je i nova institucija Poverenika za samostalnost unutar ovog veća, potom predsednici sudova, Vrhovni kasacioni sud, Ministarstvo pravde, pa i Ustavni sud. Svaka od ovih adresa tek mora započeti agresivnije pojašnjavanje šta su njihove mogućnosti, nadležnosti, kada im se građani mogu obraćati i šta mogu očekivati? Kada budemo znali šta po zakonu možemo da dobijemo od svake od pobrojanih institucija, tada se može videti povećanje poverenja građana u pravosuđe, što nam je, siguran sam, zajednički cilj, pomenut i u sada već čuvenom Poglavlju 23.

Takođe, nejasno je i koja bi ovlašćenja eventualno imao Zaštitnik građana, a koja bi doprinela efikasnijem pravosuđu i ujedno zadovoljila ustavnu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Kada govorimo o nezavisnosti pravosuđa, moramo imati u vidu da bi ona bila ozbiljno narušena ukoliko bi Zaštitnik građana bio ovlašćen da daje naloge sudijama kako da postupaju u konkretnom postupku radi njegovog ubrzanja, budući da on ne predstavlja instituciju sudske vlasti.

Na kraju, veoma je važno govoriti o efikasnosti rada svake institucija, pa i institucije Zaštitnika građana, što se može učiniti analizom nastupa u medijima, vidljivosti institucije, temama koje otvara u javnosti, a najviše analizom godišnjeg izveštaja o radu. Tu pre svega govorim o analizi oblasti i reakcijama institucije Zaštitnika građana, gde je najviše preporuka izdato državnim i drugim organima, koliko je vremena potrebno instituciji da izradi preporuku, opterećenje službe zaštitnika i naročito gde su problemi u sprovođenju preporuka, ukoliko ih ima.

Posebnu pažnju, ponavljam, očigledno je neophodno posvetiti i nadležnostima institucije zaštitnika, kako bi građani znali u kojim slučajevima Zaštitniku građana Ustav ne dozvoljava da reaguje. Zahvaljujem kako Danasu, koji je ovu temu pokrenuo, tako i Zaštitniku građana koji je svojim odgovorom doveo do nečega za šta se zalažemo, za otvoreni dijalog i iznošenje argumenata, kako bismo sve institucije koje po danu sazidamo, uspeli da sačuvamo i tokom noći.

Autor je direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM)