Zimopis jednog protestanta

Nije je komponovao genijalni Đorđe Balašević, iako je njegova pesma „Živeti slobodno“ soundtrack svih građanskih manifestacija otpora. Nije ni fenomenalna Kristina Kovač, koja bi svojom energijom mogla da povede kolonu pesmom „‘Ajmo u život“. Nije čak ni lucidni Ogi Radivojević, jer je i njemu jasno da ove godine „Druge se pesme čuju“. Stihoklepac megahita nije niko drugi do antizvezda društvenih mreža Barbara Životić.

NJena popularnost eksplodirala je nekoliko trenutaka po završetku „izveštaja“ za Studio B, a zacementirana je onda kada su njen bezobrazluk, još bezobraznije počeli da brane oni koji su od nje napravili igračku za jednokratnu upotrebu. U trenutku kada je prihvatila da postane megafon Vučićeve propagandne mašinerije, verovatno nije ni slutila u kakve će je kosmičke visine ta odluka vinuti. Ali, umesto zvezdane prašine, našla se u svom prirodnom habitusu – u blatu koje su drugi zamesili i iz kojeg drugi skupljaju bisere.

Repriza okupljanja građana ispred Filozofskog fakulteta bila je u mnogo čemu drugačija od premijere. Prvo, žar koji je posejan na Platou, umesto da slamom bude zanavek ugašen, pretvorio se u buktinju koja je svojim sjajem pozvala i one koji su se možda premišljali da li da potroše jedno subotnje poslepodne zarad dobrobiti svih nas. Na neugasli žar, svesno ili nesvesno, kerozin su posuli oni koji inače vatru gase ekstremno zapaljivim supstancama. Od partijsko-novinarskog para Vučićević, preko slinavog (u međuvremenu je zahladilo) izračunavanja proporcije kvadratnog metra i površine ljudskih stopala, pa sve do halucinantnih izjava predsednika o nasilju kojem je izložena njegova napredna devojčica.

Istoričari, sociolozi i politikolozi će jednog dana izučavati kako to da je jedna prazna, ispeglana i netalentovana glava novinarke bez blagovremene stručne pomoći uspela da okupi mnogo više demonstranata od jedne razbijene i krvave glave u vlasništvu opozicionog lidera.

Inat je lisičija vojska i ne bi valjalo da on bude jedino pogonsko gorivo za motivisanje širih narodnih masa. On može biti pomoćno sredstvo, špric koji će ubrizgati dodatnu energiju u motor koji je već postigao dovoljan broj obrtaja.

Ovakav zicer jednostavno je bilo nemoguće promašiti i rezultat je bio – 20.000 građana, po snegu i minusu. I sama organizacija je bila podignuta na viši nivo. Ozvučenje je bilo dobro, muzička podloga adekvatna, ali bih se posebno osvrnuo na detalje koji su možda paradigmatični. Kamion sa podignutom ceradom i zvučnicima, dok ga marširajućim korakom okupljeni građani slede podsetio me je na legendarni Rimtutituki i glas generacije koja je ratu, diktatoru i tragediji u najavi poručila „Ne računajte na nas“. Pištaljke su deo protestne nošnje, ali me je zvuk udarca o šerpu u Svetogorskoj ulici podmladio dvadeset godina i vratio u vreme kada smo tadašnje Sarape, Mariće, Vučićeviće ućutkivali zvonjavom escajga, neutralisali propagandne otrove i zaustavljali njihove smrtnosne preteške reči.

Protest ove subote bio je brojniji, energičniji i organizovaniji. Mi jesmo delić onih pet miliona koji ne pristaju na linč pravdoljubiviih, na silovanje zdravog razuma i nasilje nad istinom. Onako zbijeni na beogradskoj hladnoći napravili smo grudvu, belu, čistu, neukaljanu kao prvi sneg.

Postoje tri varijante.

Prva je da se ta grudva istopi. Ne bi bio neočekivano da se narodna energija ponovo uludo potroši i da režim zadovoljno trlja ruke, jer je organizatore i učesnike ili zavadio ili potkupio ili iscrpeo.

Druga je da tu našu grudvu neko od političara zloupotrebi za prevremeno raspisane izbore, na koje bi razjedinjena i posvađana opozicija izašla. Protesti bi bili iskorišćeni za podizanje rejtinga ili prelazak cenzusa, što bi Vučiću obezbedilo još četiri godine svevlašća.

Treća je mogućnost malo verovatna, ali je i najlekovitija. Da ova grudva pokrene lavinu koja će vlastodršca primorati na bolne ustupke. Pošto Vučićev režim počiva na stalnom dokazivanju snage, korak unazad za njega bio bi korak preko ivice ambisa. Nijedan autokratski režim nije pao SAMO na izborima. Komunizam je u Evropi srušen plišanim revolucijama, koje su za završnicu imale slobodne i demokratske izbore. Naša varijanta radikal (nacional)-slobizma (socijalizma) srušena je obrnutim redosledom. Pobeda na septembarskim izborima dovršena je petooktobarskom revolucijom. Redosled koraka i nije toliko bitan, ali je istorijska činjenica da su oba neizbežna.

Zato pripremimo se! Toliko je naduvano velik da ga ne možemo promašiti!

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke