Zimski san Beogradske berze

Za razliku od klasičnog, zimski san Beogradske berze traje – 10 godina. Iz teškog sna Berzu nije probudilo proleće, nego je iz decenijskog dremeža trgao specijalni akcionarski fond Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koji je rešio da plati modernizaciju Berze i srpskim kompanijama približi mogućnosti koje pruža tržište kapitala. Pa ako se neka kompanija odluči da „izađe“ na Berzu (tzv. inicijalna javna ponuda – IPO) može od utorka 27. marta da računa na stručnu pomoć konsultanata firme PricewaterhouseCoopers (PwC).

Optimizam je na počecima kampanje ovakvih projekata unapred uračunat u scenario. Međutim, pokušaj da se Beogradska berza reanimira na ovakav način veoma su male a plemenit cilj, moglo bi se reći s velikom dozom sigurnosti, osuđen na neuspeh.

Nema potrebe dokazivati koliko je za jednu državu i kompanije važno postojanje i dobro funkcionisanje tržišta kapitala. Berza nije samo mesto gde kompanije sakupljaju kapital za razvoj nego i barometar stanja pravne države koja štiti privatnu svojinu, ugovor i poverioca. Kad je u Srbiji zamrla Beogradska berza i srpska privreda zapala je u apatiju od koje se i danas teško oporavlja, što pokazuju minorne stope privrednog rasta.

Većina vlasnika domaćih kompanija i preduzetnici dovoljno su obrazovani da shvate vrednost i prednost Berze. NJima nije potrebna edukacija o prednostima berze. Primera radi, neki od njih već uveliko pregovaraju i pripremaju svoje kompanije za izlazak na Varšavsku, Frankfurtsku ili Londonsku berzu. To je, inače, mukotrpan posao prilagođavanja finansijskih (i mnogih drugih) izveštaja vlastitih kompanija pravilima koja važe u razvijenim kapitalističkim privredama i njihovo stavljanje na uvid celokupne javnosti.

Poslovnim ljudima koji bi želeli da kapital za razvoj svojih kompanija pribavljaju na finansijskom tržištu krucijalno je važno da što pre prestane decenijsko političko ugnjetavanje Beogradske berze. Berzu u Srbiji nisu uništili ni globalna ekonomska kriza ni domaći privrednici, nego ambijent koji su kreirali političari da bi preuzeli poslove Berze i umislili da su oni, a ne tržište, ti koji podižu ili obaraju vrednost nečije privatne ili državne kompanije. Bezbroj puta do sada predsednik države ili premijer, ali i brojna svita iznajmljenih analitičara, nekažnjeno su ugrožavali ugled i obarali vrednost najboljim domaćim privatnim kompanijama tvrdeći bez dokaza da su njihovi vlasnici lopovi i neprijatelji naroda, a posebno su bili skloni da, bez ikakve analize i znanja, licitiraju i preuveličavaju vrednost državnih preduzeća.

U takvim okolnostima rad Berze je nemoguć.

Primera je mnogo. Poslednji drastičan slučaj je akcionarsko društvo Aerodrom „Nikola Tesla“ čije su akcije listirane na Beogradskoj berzi. Što znači da bi poslovanje te kompanije moralo biti potpuno transparentno. Ali, predsednik i premijerka proglasili su tajnim dokumentom koncesioni ugovor koji je većinski akcionar (država) potpisao s francuskom kompanijom Vansi.

Dakle, suspendovali su Berzu.

Reanimacija tržišta kapitala nije pitanje ekonomske logike nego političkog interesa vladajuće garniture. Ako bi Beogradska berza zaista postala tržište, njen uticaj na razbijanje korporativne države imao bi istorijski značaj. Šta bi se, recimo, desilo da konsultanti PwC-a edukuju generalnog direktora Milorada Grčića i pripreme Elektroprivredu Srbije da izađe na Berzu i tako pribavi nekoliko milijardi evra za izgradnju novih elektrana iz obnovljivih izvora. Ključni posao u tom projektu bio bi potpuna transparentnost poslovanja EPS-a, njegovih finansijskih tokova, bilansa i, naravno, trošenja novca. A sve što je do sada radila vladajuća stranka u Srbiji bilo je zauzimanje državnih preduzeća (pa i EPS-a) da bi se ovladalo finansijskim tokovima, prikrili tokovi novca i skrenuli u partijske blagajne.

Slično bi moglo da važi za, recimo, RTB Bor kome treba novac da proširi proizvodnju i osigura dugoročni razvoj. Ako je plan razvoja uverljiv i ako su poslovne knjige čiste i dostupne javnosti, RTB Bor mogao bi da ubedi stotine i hiljade domaćih i stranih akcionara da na Berzi kupe akcije te kompanije. Ali, šta bi onda u RTB Boru radio Blagoje Spaskovski, partijski nameštenik koji već godinama neuspešno upravlja preduzećem u ime raznih političkih stranaka?

Dakle, Berza je najveći neprijatelj srpske političke elite.

I dok ta elita bude uživala u upravljanju privredom dotle Berza neće imati šta da traži u poslovnom ambijentu Srbije. I da neko sada uspe da formalno oživi Beogradsku berzu, to ne znači da će finansijsko tržište automatski profunkcionisati. Za normalan rad Berze neophodna je i infrastruktura koja podrazumeva nezavisnu Komisiju za hartije od vrednosti i druga regulatorna i kontrolna tela koja su sada umrtvljena i pod potpunom kontrolom vladajuće partije.

Zato se jedan od najvećih srpskih privrednika opredelio za Londonsku berzu gde već 15 dana ima svojevrsni „roadshow“ – ubeđuje investitore da ulože novac u njegovu kompaniju i proverava da li je sve učinio da je utegne po međunarodnim standardima. A drugi veliki srpski kapitalista već je odradio pola posla sređujući bilanse i novčane tokove svoje kompanije, neodlučan za jednu od dve berze – Varšavsku ili Londonsku.

Nema Berze bez pravne države.

Berza je tekovina demokratije i zato ne uspeva u društvima kao što je srpsko. Berza ne može da se uvede, oživi ili simulira dekretom predsednika, rezolucijom Parlamenta ili voljom Glavnog odbora SNS.

Zato, žali bože bačene pare Evropske banke za obnovu i razvoj.

Autor je novinar