Da je živ, Slobodan Milošević bi juče proslavio 68. rođendan. U haškom pritvoru, kao penzioner u Požarevcu, na nekoj funkciji, makar i počasnoj, u vrhu novosrbijanske koalicije za Evropu? eee, to je nepoznanica. Ne znaju ovi iz Krunske. Kriju ovi iz „dvorske“. Ćute ovi sa Studentskog trga! A Tadić neće da kaže.
Verovatno bi Milošević danas bio živ, ko zna gde bi ga putevi odveli, da u Kosovu Polju, aprila ’87. rečima – „Niko ne sme da vas bije“ – nije počeo da stvara auru srpskog vožda. A onda ga je krenulo: „Modernu Srbiju zamišljam sa 10.000 dolara po glavi stanovnika“, (decembar, 1988); „Šest vekova kasnije opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane mada ni takve još nisu isključene“, (jun, 1989); „Nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer, ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo“(mart, 1991); „Mi ne možemo biti blokirani. Možda za 1.000 godina embargo može imati neki efekat, ali za nekoliko godina? to je ništa“ (maj, 1994); „Ove godine naša zemlja imaće dvostruko veću stopu rasta od najvećih stopa rasta u Evropi“ (maj, 1997); „Nemam ništa posebno za čim bih žalio i savest mi je mirna“, (decembar, 1998.); „Ne možemo da prihvatimo okupacione snage, bile one pod zastavom NATO ili UN“ (maj, 1999); „Naša zemlja je najdemokratskija zemlja na svetu“, (jun, 1999)…
Nisu, međutim, Miloševiću reči došle glave. Mnogim drugima jesu.
Kad god se danas, u nekakvim pauzama, prisetim „Slobine ere“, umom sevnu najgore moguće asocijacije: krv, znoj i suze; rat, smrt i izbeglice; inflacija, nemaština i restrikcije; sankcije, bombardovanja i ruševine; mrak, strah i beznađe!
Možemo, naravno, diskutovati i o tim tako očiglednim stvarima, ali to je jedino njegovo pravo nasleđe i zaveštanje.
Da je razmišljao o političkom testamentu, umesto o svedocima i „odbrani Srbije“, Milošević bi, kao i svaki razuman politički roditelj, svoje delo ostavio u amanet svom političkom čedu – SPS-u. Takve, beleške, međutim, nema, pa mu dođe posve normalno što visoki dužnosnici današnjeg SPS-a nemaju osećanje učešća u onome što je kolektiv SPS-a, prema kojem osećaju pripadnost, činio u „ona vremena“!
Kao, uostalom, ni pripadnici intelektualnog ešalona koji su otvoreno doprinosili razvijanju svesti o „ugroženosti srpstva“; akademici, koji su sačinili i plasirali Memorandum SANU, novi izvor i nadahnuće srpskog nacionalizma; književnici koji javno nikad nisu formalizovali podršku Miloševiću, ali su svoj demokratski potencijal ispoljavali i artikulisali u Francuskoj 7, tezama o „razaranju srpskog nacionalnog bića“; novinari, akteri „buđenja naroda“ i režimske propagande; kulturni poslenici koji su uz pomoć istorije i oživljavanja drevnih srpskih mitova stvorili kontekst za organizovanje kulturno-političkih manifestacija sa ciljem mobilizacije srpskih masa? Onomad, kad je Zoran Đinđić, uz klimoglav „neobaveštenog“ Vojislava Koštunice izručio Miloševića Hagu, svi oni su prećutno abolirani. Ceo taj korpus raznorodnih likova koji je godinama, strpljivo i vešto, od svih iz okruženja pravio uzrok sopstvenog vekovnog stradalništva i glorifikujući prošlost, manipulišući memorijom, igrajući na kartu najdubljih emocija „oslobađao“ put Miloševićevoj viziji „evropske Srbije“ – dočekao je oprost. Kao da su se svih tih godina ponašali poput muda tokom seksualnog čina: učestvuju ali, ne ulaze!
I ne samo to: Slobin portparol danas uređuje unutrašnje poslove; ključni građevinac opet okopava pre roka otkopane koridore; glavni „osvajač“ medija savetuje ministra obrazovanja; čuvar penzionog trezora postrojava goste iz MMF-a; Arkanov partner, Betovenov fan, crta mapu puta ka Evropi? Radovan Jelašić mora da slavi dan kad je umrla Dafina!
Rek’o bi čovek: sve je isto, samo njega nema! I to mu nekako dođe – prirodno!
U svom kapitalnom delu „Zarobljeni um“ Česlav Miloš se dotakao čoveka koji „obično ima sklonost da poredak u kom živi smatra – prirodnim“.
Svoj poslednji rođendan Milošević je proslavio u Ševeningenu, u okruženju koje je godinama unazad smatrao – prirodnim: mladu prasetinu i tortu zajedničkim naporima slistile su „kolege“ pritvorenici, među kojima su bili i Mladen Naletilić Tuta i Tihomir Blaškić, hrvatski generali, Mehmed Alagić i Naser Orić, po zlu čuveni bošnjački vojnici i brojna njihova uniformisana braća sa srpsko-crnogorske strane!
Nije li, onda, bilo prirodno da jučerašnji dan obeleži mimohod pored groba Slobodana Miloševića i zajedničko polaganje venca. Od reči na traci, rečitiji bi bio sklop boja: žuta, plava & crvena!
Time bi SPS kolektivu, realnom učesniku u gresima prošlosti, i formalno bila ukinuta makar faktička moralna krivica i skinuto breme objektivne odgovornosti!
Prirodno, jer obe te stvari već su pokopane ispod požarevačke lipe.
(Ovaj tekst je pisan 793. dan otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara dr Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
