Živeti slobodno bez izborne farse

Daleko su Švajcarski Alpi od brdovitog Balkana, možda se na evropskom dvoru ne čuju povici iz desetina hiljada grla sa Terazija, ali se odlično čuju u dvorovima na Andrićevom vencu. Baš kao i u dvorcu u Jajincima i na Dedinju.

Talas narodnog nezadovoljstva prelio se na ulice i preplavio Srbiju. Nema više tih naprednih eskadrona huligana i kriminalaca koji mogu uplašiti slobodnu i prkosnu Srbiju, zaludan je trud tabloidnih poslenika koji produktima pljuvačnih žlezda pokušavaju da ugase baklju slobode upaljenu u Kruševcu, posle pokušaja ubistva Borka Stefanovića. Nema više u naprednoj prodavnici iluzija artikla koji nije već iskorišćen za napredne trikove kako bi se lakše prodala magla. Siti svega i svačega iz napredne kuhinje, a gladni pravde, slobode i hleba, nezadovoljni građani izašli su na ulice i trgove da odbrane svoje dostojanstvo. Građani Srbije više ne žele da žive u faveli Srbija u kojoj se kriminalci hapse pred dolazak Putina, a onda se posle samo par dana iz zatvora upućuju na nove poslove po zadatku vlasti. Zaludne su pretnje naprednih vedeta da će se obračunati sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Znaju građani da naša vlast to radi zato što ne trpi konkurenciju, a ne zato što joj je to programsko načelo.

Priterani u ćorsokak prepunih bulevara i trgova kojima se ori “Živeti slobodno“, vlastodršci su se prisetili da bi mogli na izbore. Uveliko se licitira datumom, terminima, partijska glasila, stranački bilteni i tabloidi prepuni su naručenih analiza rejtinga, startovana je napredna mašinerija za krađu izbora, spremna je pozornica za još jednu farsu u koju su naprednjaci pretvorili praznik demokratije. Samo ovog puta naši vlastodršci su se preračunali. Opozicione stranke okupljene oko Saveza za Srbiju, ne žele da budu statisti u toj predstavi. Nijedna ozbiljna stranka neće izaći na te i takve izbore, niti će Aleksandru Vučiću dati legitimitet za njihovo održavanje.

Poslednji parlamentarni izbori održani su 2016. godine. To su bili treći parlamentarni izbori za četiri godine i drugi u nizu koji su raspisani pre isteka mandata Narodne skupštine, što prema izveštaju OEBS-a nije u skladu sa Kodeksom Venecijanske komisije Saveta Evrope o dobroj praksi u oblasti izbora. Posmatrači OEBS-a utvrdili su brojne prekršaje i zloupotrebe od strane naprednih vlastodržaca. Na te izbore, održane u atmosferi straha i nasilja, uz obilje neregularnosti i kršenje izbornih zakona i procedure izašlo je 56,07 % građana Srbije. Opozicione stranke osvojile su preko 22% podrške. Pored njih, značajan procenat osvojili su i oni lideri koji danas predstavljaju štaku Aleksandru Vučiću na koju se oslanja posustali i posrnuli režim strahovlade balkanskog diktatora.

Posle skandala u koji je pretvoren izborni proces u Lučanima, koji je samo vrhunac izbornog beščašća i nasilja u režiji Srpske nasilne stranke, skraćeno SNS, odluka o bojkotu takvih izbora je jedini mogući put za opoziciju. Takođe, to s pravom očekuju i građani Srbije koji su izašli na ulice i trgove. Nema izbora bez ravnopravnih izbornih uslova koji podrazumevaju jednaku medijsku zastupljenost, uređen birački spisak, osustvo bilo kakvog pritiska na zaposlene u javnom sektoru, mogućnost kritičkog i analitičkog izveštavanja o toku izbornog procesa. S obzirom da je Srbija svetlosnim godinama udaljena od mogućnosti da stvori ovakve izborne uslove, vlastodršci mogu izaći na tu utakmicu premeravajući svoj rejting sami sa sobom i svojim satelitima, uz realnu mogućnost da ne ostvare izlaznost ni od 40 odsto. Opozicija, ona prava koja se suprotstavlja ovoj vlasti i njihovom poimanju vršenja iste, na dan izbora će biti uz građane. Na ulicama i trgovima.

U ovakvoj atmosferi, ne samo da je nesvrsishodno svako učešće opozicije na izborima. Bespotreban je i kontraproduktivan i dalji opstanak u Narodnoj skupštini koja to odavno više nije, kao i u pokrajinskoj, u svim gradskim i opštinskim čiji rad je obesmišljen osionom bahatošću Srpske nasilne stranke, skraćeno SNS. S obzirom da se glas opozicije u tim institucijama više ne čuje, čuće se još jače na trgovima i ulicama gde ovoga trenutka stanuju sloboda i demokratija.

Oni koji hoće na izbore, neka na njih i izađu. Neka najvažnija sudbinska pitanja pokušaju da reše sa podrškom manjom od 40% izašlih birača. Vlast koja umesto da neguje dijalog sa opozicijom, da kroz konstruktivan razgovor traga za rešenjima, opredelila se da opoziciju ali i građane koji teže nekom drugom sistemu pravih vrednosti, okarakteriše kao ološe, izdajnike, hulje i siledžije. Onda tu više nema mesta za dijalog, tad ostaje samo jedan zahtev sročen u četiri reči:

“ON mora da ode!“

P.S. Tužna je zemlja u kojoj kad kažemo ON, svi znamo na koga se misli. ON, koji je u svemu bio prvi, prvorođeni sin, prvi u šahu, prvi na fakultetu, prvi na poslu, ako ovako nastavi biće i prvooptuženi na kraju priče.

Autor je član Demokratske stranke