Živeti u Aleksandriji

Nigde na svetu ne postoji slučaj ovakve nestalnosti. Za manje od veka, naša domovina se preimenovala od Kraljevine Srbije u Kraljevinu SHS, Kraljevinu Jugoslaviju, (Nedića preskočiti), DFRJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, Srbiju i Crnu Goru, i Republiku Srbiju.

Ne moramo da poredimo sa praksom preimenovanja firmi od Polet u Polet Plus, Polet Plus 1, pri čemu se firma fiktivno gasi i nastavlja posrtanje pod novim imenom, ali je postupak identičan, a sudbina ista.

Čitav dvadeseti vek, vek napretka (i ratova), beležimo kao izgubljeni jer nas je napredak mimoišao, a ratovi samleli.

I sad, kada smo pojeli petinu novog veka, kad najveći broj zemalja krupnim koracima grabi ka napretku i slozi, u nama sve više zjapi razdor, toliki da strani emisari ne dolaze da nas mire sa susedima, već da nas mire same sa sobom.

Slika Srbije su danas zapuštena polja, urušeni seoski domovi i pustoš, zarđali katanci nekadašnjih giganata, poluprazni ostareli gradovi, šikare u pružnim šinama, sluđeni i razočarani podanici, penzioneri sa 15 hiljada, porno rijaliti i prostitutke, mafijaške sačekuše i krvavi trotoari, jednoumni parlament, i odsustvo svega što čini jedno dobro uređeno i organizovano društvo.

Naravno, nikada na ovom prostoru, da li gledali od Vardara do Triglava ili od Dragaša do Horgoša, nisu tekli med i mleko, ni vlasti vladale za dobro naroda.

Ali nije bilo situacije u kojoj jedan čovek, oglušivši se o sva tela, državne organe, institucije, zakone (do onog najvišeg, Ustava), besprizorno i samovoljno se iz petnih žila upinje da upravlja našom svesti, duhom, životima, da sam određuje i pojedinačne i kolektivnu sudbinu – sa nesagledivim posledicama, uglavnom nesputan ni od koga, ne prezajući ni pred kim – nesvestan da je svaki novi dan takve vladavine samo dublji uton u živo blato, i za njega lično, i za sve nas. I cena izlaska svakim danom postaje viša, do tačke kada se meri iznad ramena.

Pritom, tako se ponaša samo unutar tora, kome je često međunarodna zajednica „zatvarala lesu“ ka zelenoj paši. Iz tora beže najjače i najhrabrije (najpotrebnije) jedinke, one koji neće za zvonom predvodnika, uz dah čuvara za vratom. Tako su na čelo javnih i kulturnih ustanova dojahale bahate neznalice sa izgledom i fizionomijom mesara – neka mi pravi mesari oproste ovo nesrećno poređenje.

I možda će (verovatno hoće) „nadomestiti“ izgubljeno naseljavajući jedinke nekih drugih rasa, vere, korena i mentaliteta, koje će ne samo strukturalno već i genetski izmeniti naš soj i pretvoriti ga u nešto drugo, najmanju ruku hibridno, ako nas dotle ne kolonizuju naši čelični istočni prijatelji, i tako se ispuni proročanstvo Miloša Tarabića i Tomislava Nikolića da će iz Morave piti vodu žuti ljudi.

Srbija, ili je bolje nazvati pravim imenom – Aleksandrija – živi danas duboko podeljena, dublje no ikada, i mržnja podeljenih strana svakim danom buja, do granice kada više neće moći da bude kontrolisana, što bi bio njen definitivni krah od koga nema oporavka. Samo u toj situaciji, pred slikom u kojoj ulična prodavačica udara predstavnicu vlasti, bivamo u dilemi na čiju se stranu svrstati, jer obe svedoče o dubini beznađa koje nas je snašlo.

U situaciji kada se unutrašnja politika (jednog čoveka) definiše rečju – PROPAGANDA, i istim brojem reči spoljna – TUMARANJE, boli činjenica da najveću pretnju po njega predstavljaju Koraks i Dušan Petričić, Kesić i PLJiŽ, Kulačin i Vidojković (po nekima i Milovan Brkić).

Retki su primeri dostojanstvenog otpora, od javnosti poznatih ličnosti do običnih ljudi (Kokan Mladenović, Filip David, Obradović…), nasuprot nekih nekadašnjih scenskih veličina, čije se samopoštovanje srozalo do idolopoklonstva i rukoljuba; Goran Vesić je u Udruženju u kome se moje ime (mojom odlukom) više ne evidentira u članstvu.

U dvoboju sa neuravnoteženom skupinom, koju čini samozvana opozicija, u načinu borbe „tante za kukuriku“ (da upotrebimo njegov mudri, promišljeni, diplomatski državnički izraz iz nekontrolisanih seansi), udara se „aferaški“ jedno na drugo, makar i tako da se Trifunovićevo lupanje u gradski prevoz izjednačava sa ubistvenom vožnjom iza nesrećnih Gligorijevića, čijeg vinovnika svi znamo, i koji nije pobegao sa mesta nesreće kao „drogirani“ Sergej, samo zato jer nije bio u stanju da pobegne.

Ne samo „opozicija“ već i korpus javnog informisanja (javnih kuća) rabi pojam „afera“ – od helikoptera sa sedam žrtava, do naplatne rampe sa jednom; od Jovanjice do lažnih diploma; od nelegalne trgovine oružjem, do tetkinih para i bugarskih stanova; od mita u železnici, do…

Nisu to afere, već ozbiljna i teška krivična dela. Afera je, primerice, TV serija u kojoj dr Noa Solovej vara svoju ženu Helen sa konobaricom Alison, a Alison njega vara i ima dete sa Kalebom, bratom bivšeg muža Kola, gura Kaleba pod kola Noe, u danu kad se bivši muž Kol ponovo ženi….

Sve to, do Đilasovih 615 (beše li toliko) miliona, nekakvog Šolaka, Jeremića – međunarodnog smutljivca, i beogradskog davitelja, ne zrikavog Šapera, već Bastaća, zbog koga su sada plastične kese povučene iz samoposluga pa moramo da nosimo pletene cegere, a iskopaće se još nešto poput jahanog popa – što treba da bude protivteža i da pokaže narodu da „biju Srbi, al’ biju i Turci“.

Više se nemamo čemu radovati. Iza nas, kao tekovinu, nismo stvorili ništa; urušili smo sve što se moglo. Pred nama više nema ničega. Sem, neki kažu, izbora, na koji neko hoće, a neko neće. I, možda za njih neće biti dovoljno snižavati cenzus već će se otvoriti skupštinska vrata, pa ko prvi zauzme mesto.

Ali, svakako to nisu izbori na kojima ćemo odlučiti hoćemo li Vučića ili Đilasa. Iskreno, to su samo dve strane iste izgrebane ploče, i svejedno je koju ćemo stranu na gramofon, da bi nam do ušiju doprla već stara i dosadna, demodirana pesma.

Ako hoćemo imati izbor, trebamo izabrati samo hoćemo li i dalje ostati ljudi i živeti ljudski.

Autor je književnik