Živeti u ovakvoj Srbiji je provokacija

Prosto je na granici fantastike, dvadeset godina nakon ratnog inferna na Kosovu, da se pomisli da ćemo se ovog puta ponašati normalno. Ipak, ta mitomanijska pomama nas ni na ovom takmičenju nije zaobišla, te se srpska javnost spremala za tekmu sa Švajcarskom, uz ogromnu pomoć tabloidnih ludorija, da ćemo „jednom za svagda tim Šiptarima pokazati svoje“.

A sada, pošto su srbijanski orlovi rano poleteli iz igre, ostao je taj kuršlus oko tobože provokacije zbog albanskog orla. Međutim, šta je sve Srbiji provokacija?

Provokacija je kada U2 svira u Sarajevu nakon rata. Provokacija je kada Đorđe Balašević peva u Hrvatskoj i Bosni. Provokacija je kada Dino Merlin ne želi da peva u Beogradu; pa je provokacija, bog te maz’o, kada Dino Merlin hoće da peva u Beogradu.

Provokacija je kada se usred Beograda organizuje umetnički festival „Miridita, dobar dan!“. Provokacija je kada Andželina DŽoli snimi onaj film „U zemlji krvi i meda“, koji je, doduše, sa filmografske strane previše plitak, površan i neuverljiv.

Provokacija je kada domaći režiser Srđan Spasojević snimi hororični triler sa nazivom „Srpski film“. Takođe je provokacija kada se na filmskom festivalu u Kanu pronađe Glavonićev igrani film „Teret“ o mračnoj srpskoj prošlosti.

Pa onda, Parada ponosa je provokacija za porodične vrednosti i patrijarhalni duh „našeg napaćenog i namučenog naroda“. Provokacija je i kada se u svetskoj franšizi „Grand Theft Auto“ u glavnoj ulozi pronađe lik srpskog porekla Niko Belić. Provokacija je, sunce mu, kada satirična crtana serija, koja čereči sve na ovom svetu, „South Park“ spomene Srbe.

Sve je ovo za Srbiju provokacija. Sve što ne ide niz našu manijačku dlaku je, u stvari, protiv nas.

Ali, zato nije provokacija što je Šaćiri sa svojim roditeljima morao da zbriše sa ovog sjebanog prostora koji je goreo, gutao i uništavao sve pred sobom, kao mnogi njegovi vršnjaci od Triglava do Vardara.

To, po Srbima, nije provokacija, što je kao dete morao da ode sa tog svetog Kosova u onu ledenu Švajcarsku, gde je njegova majka prala i čistila kancelarije, a otac prao sudove i bio građevinski radnik.

Nije za njega provokacija što je odrastao na tuđoj zemlji koja mu je, zapravo, ostvarila dečački san, da postane fudbaler, a to nije mogao da uradi u državi u kojoj se rodio.

Pa danas kao jedinu reakciju povezanosti sa svojim podnebljem šalje kroz sublimirani znak nacionalističkog simbola, koji su srbijanski talibani jedva dočekali, ne bi li zaboravili poraz od njihove ekipe.

Očigledno je da društvena zrelost ovde nije prešla veliki put, stoga se, i dalje, ne utuvljuje u glavu da je upravo to naša paranoidna slabost, da u svemu što nas okružuje vidimo provokaciju.

Ovde se nikada ne gleda uzrok, ne gleda kontekst, ne sagledavaju moguća rešenja, ovde ne postoji nikakav trenutak solidarnost; ovde je isključivo jedan zjapeći vir koji se, poput Scile i Haridbe, hrani tuđom mukom, tuđim bolom i tuđim stradanjem; jer je, očigledno, izuzetno strašno da Srbija pogleda svoj đavolji odraz u napuklom ogledalu vremena, koji je odgovoran za tu deprimirajuću, albansku orlušinu na Šaćirijevim grudima.

Srbija nikako da postavi sebi ključno pitanje: Zašto je uopšte Šaćiri u Švajcarskoj kada ga taj nacionalistički orao vezuje za rodnu grudu Balkana? Aman, šta će gomila mladih, rasturenih po svetu sa ovih prostora? Od čega su oni to pobegli? Sigurno ne od bratstva i jedinstva.

Pa, sunce ti blesavo, živeti u ovakvoj Srbiji je provokacija za zdrav razum i uvreda za ljudsku inteligenciju.

Autor je novinar