Živimo imitaciju života

Nema mu se šta zameriti. Nije oćutao zlo koje nas je zadesilo – angažovao se, borio se kao lav da promeni Srbiju, ali nije naišao na dovoljnu podršku.

Sasvim je razumljiva njegova odluka da ne dopusti da mu deca odrastaju u „crnoj rupi“, koju je, verujem, teška srca doneo. Srećno Vam bilo, časni i hrabri čoveče!

A šta čeka nas koji, bar za sada, ostajemo ovde? Čemu mi možemo da se nadamo, šta da činimo? Da li je veći rizik iseliti se iz zemlje ili ostati u njoj? Ova pitanja se svakodnevno nameću još od početka devedesetih godina prošlog veka, a posebno od uspostavljanja naprednjačke vlasti 2012. Pouzdanog odgovora još uvek nema.

Kroz čitavu istoriju, retki su bili periodi stabilnosti na Balkanu. Skoro bi se moglo reći da je mir ovde redovno bio samo predah do novog sukoba.

Problemi se nisu rešavali, najčešće su se manje ili više uspešno gurali pod tepih. Novih početaka je bilo puno, ali svaki od njih ostao je bremenit nečim nedovršenim i nerazjašnjenim. Druga Jugoslavija činila se kao optimalno rešenje za sve južnoslovenske narode, ali ni ona nije počivala na zdravim temeljima jer nije došlo do suočavanja sa zločincima i njihovim zločinima tokom II svetskog rata – prevagnuli su komunistička ideologija i lična vlast Josipa Broza.

Sve što se događalo nakon njegove smrti tokom osamdesetih i devedesetih samo je posledica nerešenih pitanja iz prethodnog perioda. Raspad Jugoslavije – izdašno potpomognut sa strane, samo je obnovio stare netrpeljivosti i pružio priliku za krvavi revanšizam sa svih strana.

Međutim, punih 20 godina od prestanka ratova na Balkanu, Srbija još uvek tumara, razapeta između Zapada i Istoka, i sama nespremna za suočavanje sa svojim teretom iz devedesetih.

Evidentno je da deficit demokratije postoji i u drugim postjugoslovenskim državama, sa izuzetkom Slovenije. Ali, osim u Srbiji, danas nigde nije na vlasti režim onih istih ljudi koji su učestvovali u huškanjima i progonima građana drugih nacionalnosti tokom ratnih devedesetih. Razlika je jedino u tome što je sada huškanje okrenuto prvenstveno ka građanima sopstvene nacionalnosti koji su za ovu vlast nepodobni jer je kritikuju i imaju drugačije mišljenje.

Razloga za kritiku ovdašnje vlasti je napretek. U osmoj godini naprednjačke vladavine, kao društvo, saživeli smo se sa inverzijom vrednosti na svim poljima: sve što je nenormalno, ovde je postalo normalno i svakodnevno, a svaka normalnost se proganja.

Osnovna ljudska prava su suspendovana, institucije države, od Vlade pa nadalje, pretvorene su u kulise. Vlast je koncentrisana u rukama predsednika države koji protivustavno raspolaže svim dobrima u zemlji – obećava, deli novac, proglašava prijatelje i neprijatelje, tuži, sudi i presuđuje u isto vreme. Arče se prirodna dobra širom zemlje kao i društveni resursi i trpaju u privatne džepove „kontroverznih biznismena“. Korupcionaške afere sustižu jedna drugu i sve su veće, ali njihovog razrešenja nema – pljačka građana postala je jedini cilj ljudi na vlasti.

U nedostatku odgovora institucija, narod je prinuđen na samoorganizovanje – Stara planina je dobar primer. Svako ko se usudi da podigne glavu i izađe u javnost sa činjenicama koje dezavuišu od Vučića proglašeno „zlatno doba“, odmah biva žigosan kroz provladine tabloide i neslobodne medije, dok se istinite informacije građanima uskraćuju.

Novi momenat je skandalozno zatvaranje uzbunjivača iz valjevskog Krušika Aleksandra Obradovića. Iako je javnost uspela da izdejstvuje Obradovićevo premeštanje iz Centralnog zatvora u kućni pritvor, to nije dovoljno jer je afera sa oružjem morala da podigne na noge Tužilaštvo da istraži navode uzbunjivača, a ne da se bavi njim samim – on odmah mora biti oslobođen.

Nervoza koju vlast ispoljava i sve agresivniji odnos prema sopstvenim građanima, jasno pokazuju nameru režima da brani svoju poziciju po svaku cenu.

U glavnom gradu situacija nikad nije bila gora – gradska vlast se otvoreno ruga svojim građanima kršenjem zakona, skupim i nepotrebnim projektima, dok se oni radovi koji bi zaista mogli biti od koristi stanovništvu izvode bespotrebno dugo, nekvalitetno i iritirajuće po građane jer umnogome remete njihove živote. Uprkos kritikama, već u oktobru započelo se sa postavljanjem novogodišnje rasvete koje će ove godine Beograđane koštati još skuplje nego ranijih godina.

Recept iz glavnog grada kopira se širom Srbije, osim u Šapcu i Paraćinu, gde je na vlasti opozicija. Beograd je danas jedan od najzagađenijih gradova u svetu. U situaciji kada se ovde borimo za osnovna ljudska prava i slobode i rvemo sa ogromnom korupcijom, možemo li očekivati da će pitanje ekologije i uslova u kojima živimo kod ovakve vlasti ikad doći na red?

Ali, mnogo gore od uništavanja države jeste urušavanje društva. Nikad, pa čak ni za vreme Miloševićeve vlasti, nije forsirana ovakva podela društva u svim segmentima, nisu ovoliko ponižavani građani sa vrha vlasti, niti su mediji bili tako zatvoreni. Poltronstvo je postojalo oduvek ali ne u ovoj meri kao što je danas, kako prema prema predsedniku države, tako i prema stotinama malih, lokalnih šerifa širom Srbije, namernih da maksimalno iskoriste trenutak u kome su se, spletom okolnosti, nezasluženo našli.

Ono što je činjeno u podršci jednom Jutki, Simonoviću ili Radošu Milovanoviću, direktoru Namenske u Lučanima tokom sudskog procesa, pokazalo je odsustvo svake normalnosti, ljudskosti i empatije. Svejedno da li je radnicima zaprećeno ili su potkupljeni – zastrašujući je nedostatak njihove časti i samopoštovanja. Samo jedan da se uspravio, pokazao čovečnost i suprotstavio se sramnom izvođenju ljudi i klicanju osumnjičenima, ne bi ostao usamljen.

Po odlasku ovog režima do čega će jednog dana, ranije ili kasnije, neminovno doći, ostaće nam opljačkana Srbija, zatrovani međuljudski odnosi u podeljenom društvu, armija lažnih eksperata bez diplome i doktora bez pravog doktorata, hiljade dezorijentisanih botova bez zaposlenja. Preostaće nam samo da još jednom počnemo iznova da gradimo državu i društvo – po ko zna koji put, a to je dugotrajan proces.

Priliku od 2000. smo propustili, nismo bili dovoljno budni kao pojedinci i društvo i dozvolili smo zlu da se 2012. ne samo vrati, već i da ojača i preuzme sve poluge društva u svoje ruke.

Ali, glavno pitanje je kako uopšte stići do te nulte crte? Nalazimo se u jeku rasprave da li izaći na parlamentarne izbore koji bi trebalo da se održe na proleće ili ih bojkotovati?

Dilema je veštačka, jer pri ovakvom stanju stvari u Srbiji, kao i iz iskustava sa svih izbora koja je organizovala vlast SNS-a, gde je na svaki način favorizovana aktuelna vlast, dok se svi drugi proglašavaju za neprijatelje i izdajnike, izbora zapravo i nema. Zato opozicija ima veliku obavezu i ogromnu odgovornost da sprovede osvešćivanje stanovništva.

Mora se dopreti do svakog pojedinog građanina, argumentovano objasniti da danas živimo samo imitaciju života, da ne moramo svakodnevno da trpimo uvrede, ucene i pretnje vlasti. To je moguće jedino u mraku u kome režim, pre svega medijskom blokadom i strahom, svesno drži narod kao taoce sopstvenog „zlatnog doba“. U Srbiji bi moglo da se živi kao i u svakoj drugoj evropskoj državi – ali moramo da se ohrabrimo, uspravimo, solidarišemo i da ne posustajemo u svojim zahtevima do ponovnog osvajanja naših uzurpiranih građanskih prava i sloboda.

Ne trebaju nam lažni izbori već moramo da izborimo oslobođenje. Treba nam Tužilaštvo koje bi najzad moralo da započne da radi po zakonima ove zemlje. Kada bi se to dogodilo, stvari bi polako počele da dolaze na svoje mesto.

Autor je profesor iz Beograda