Foto: Dragan GojićDemokratija, ukoliko je uređena i ukoliko se poštuju njena načela, najbolje je državno uređenje koje dovodi do slobode, pluralizma, razumevanja, civilizovane javne debate, tolerantnosti i potpunog odsustva straha, a ukoliko postoji zloupotreba iste, imamo sistem pun licemerja, korupcije, nepotizma, podaništva i puke formalnosti koje narušavaju ideal demokratije, dovode do toga da građani gube poverenje u demokratiju i, samim tim, ne žele da budu deo demokratskih procesa, što dodatno urušava demokratski sistem.
Srpsko društvo poslednjih tridesetak godina živi simbiozu turcizma i neokomunizma u kome vlada poltronstvo, a ne meritokratija, gde se vrednuje lojalnost umesto kvaliteta, u kome vlada forma, a ne suština, u kome se država vodi onom starom komunističkom mantrom „u raju nema problema“ i u kome je mentalitet podaništva kancer naše demokratije.
Direktna demokratija je forma demokratije u kojoj građani imaju moć odlučivanja o političkim dešavanjima bez izabranih predstavnika, uključuje direktno donošenje odluka i zakona od strane građana i, ono što je najpozitivnije, direktan izbor ili razrešenje državnih zvaničnika.
Predstavnička demokratija je forma demokratije u kojoj određena grupa izabranih ljudi predstavlja jedno glasačko telo i ovaj sistem trenutno postoji u Srbiji.
Imajući u vidu da je Srbija društvo koje je, spletom istorijsko-političkih okolnosti, moralno propalo (čitaj propalo, ne u procesu propadanja), građani ne mogu da očekuju da će se, u ovakvom sistemu, političari voditi demokratskim načelima i raditi u višem interesu građana.
Građani Srbije u proteklih trideset godina posmatraju privid demokratije odnosno njenu puku formalnost predstavničke demokratije u kojoj se političari prikazuju kao predstavnici naroda koji će zastupati interese svojih građana, a praksa pokazuje da su interesi različitih partija i ličnih interesa uvek iznad interesa građana.
Građani su, opravdano, razvili razmišljanje da su svi političari isti, što, makar, po svojoj ontološkoj osnovi nije tačno.
Međutim, trenutni politički sistem predstavničke demokratije koji je, nažalost, ispraćen mentalitetom elite poluintelektualaca (osobe koje su delimično obrazovane ali moralno i duhovno hendikepirane), doveo je do toga da, u poslednjih nekoliko decenija, imamo sličan modus operandi političara u kome su viši ciljevi političke elite važniji od interesa građana.
Zloupotreba političke moći svake vladajuće elite (na svoj način) u poslednjih trideset godina je totalno urušilo građanski duh koji zbog istorijsko-političkih činjenica nikada nije ni dostigao visok nivo i dovelo do toga da se u demokratiju uopšte ne veruje i da se na nju gleda sa prezirom i velikim skepticizmom u kojoj se ljudi vode onim da „moj glas ništa neće promeniti“.
Građani, imajući u vidu istoriju zloupotrebe političkog sistema od strane političara, ne mogu verovati da će se u Srbiji, u ovakvom političkom sistemu predstavničke demokratije, pojaviti moralni političari koji neće zloupotrebljavati svoj položaj, već je potrebno da se njihov animalni poriv umanji na sistemski način.
Potrebno je uvođenje direktne demokratije u kojoj će, na primer, građani direktno birati narodne poslanike i državne tužioce.
Potrebno je, istovremeno, uvesti direktnu demokratiju po uzoru na Švajcarsku u kojoj će postojati mogućnost narodnih inicijativa u smislu predlaganja zakona ili dopune Ustava, kao i opštenarodno glasanje o povlačenju zakona koje je parlament prethodno usvojio.
U dvadeset prvom veku je važno napraviti sistem koji bi stimulisao građanski bunt ali koji bi, obavezno, bio u formi miroljubive sistemske evolucije, a nikako u formi nasilne revolucije. Direktna demokratija je preko potrebna srpskom društvu jer „mi građani smo pravi gospodari Kongresa i sudova, ne da bi rušili Ustav, već da bi sklanjali one što ne poštuju Ustav“ (Abraham Linkoln).
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
