„Život ga je naučio da bude optimista“: In memoriam Vahidin Musemić

Ilija Pantelić, kapiten Mirsad Fazlagić, Milan Damjanović, Miroslav Pavlović, Blagoje Paunović, Dragan Holcer, Ilija Petković, Ivan Osim, Vahidin Musemić, Jovan Aćimović, Idriz Hošić, Dobrivoje Trivić, Dragan Džajić i selektor Rajko Mitić ostali su bez zlata. Uprkos slavodobitničkoj klasi i neskrivenim priznanjima sa svih strana. Naročito, posle minimalnog trijumfa nad „gordim albionom“, kad je u zamenjenim ulogama, Musemić centrirao, a Dragan Džajić antologijski pogodio mrežu Gordona Benksa.

– On mi je asistirao za najdraži gol u karijeri – prokomentarisala je treća Zvezdina zvezda tragičnu vest sa Koševa.

Popularni Musemija, kako ga je zvala raja, otišao je poslednjeg dana bajramskih blagdana. U rodnoj Janji, nedaleko od Bijeljine, na Koševu i širom regiona su ostali zatečeni i po inerciji prisećanja prozvani. Na varljivo proleće 68. i najavu kraja zlatne ere jugo-fudbala. Dok su na „Čizmi“ slavili, u Jugoslaviji je drug Tito, maršalski (h)istorijskom rečenicom „Studenti su u pravu“, vratio mir od Sežane do Đevđelije, a buntovne demonstrante učenju i polaganju ispita. Zatim je, odgledavši na TV kozaračko kolo golobradih bundžija, koje su mu gromoglasno klicale, zadovoljan odleteo na Brione. Da, totalno „nezainteresiran za nogomet“, šetajući pudlice i dimeći tompus, uz mirno more, predahne od višednevne gungule pod beogradskim lipama.

Lipe su cvatile, a fudbalske duše patile. Dok smo čekali sabah sa šejtanom, ništa više nije bilo kao lani. Ni kao nekad, zbog čega je Musemija posle internacionalne karijere u Francuskoj, od vatrenog tobdžije, iz dana u dan, postajao plamičak. NJegovi nebeski skokovi i rutinska egzekucija, evropski legitimisana u državnom timu, bez obzira na pozive iz naše najbolje četvorke, nije za razliku od njegovog mlađeg brata Husrefa, krunisana u Zvezdi. Na večitom spisku želja, u režiji sarajevskih lokalpatriota, ostali su Partizan, Hajduk i Dinamo.

– Provincija nije geografija, nego kultura. Zato nam je naglo skočio rejting, kad smo osvojili titulu prvaka Jugoslavije – priznao je Musemija, pre pola godine, u našem poslednjem susretu, na koševskom brdu, zadovoljan renoviranjem olimpijskog stadiona. Suprotno vremenu kad je Sarajevo pričalo, Beograd prepričavao, a Jugoslavija propitivala.

– E hajd ga sad ti daj. Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku.

Iskreno do bola. Pogođen balkanskim nepravdama, Vahidin nikako nije razumeo Džajićevo hapšenje, ni hronično srozavanje ugleda našeg najpopularnijeg sporta, a ponajmanje drastičnu glamuroznu komercijalizaciju i normalizaciju kriminala u fudbalu. Neuporedivo mutniju od najgušće boze, na koju je rado pozivao, kao i na šampite kojima se tradicionalno vraćao posle iscrpljujućih treninga.

Musemija je prednjačio po blagoj naravi i upornosti. Život ga je naučio da bude optimista. Ni devet operacija nije ga obeshrabrilo na putu pune afirmacije. Divio se Hasetu, sirotinjskoj majci i klanjao njegovom „strnjištu“, ali bi šarmerski priznao da je od svakog trenera „po nešto vešto“ naučio što ga je preporučilo za elitu. Možda zato u zadnjem času ovozemaljskog bitisanja „nije pao na noge“, kako kažu u Sarajevu, nego je preminuo na nogama što su zlato značile.

Međutim, sudbinski je na neki način sam sebi bio predak i poredak:

– Kad si u skoku, slepoočnice su snajperi – gospodstveno je objašnjavao Musemija.

Koševo je, opet, puno. Ali, otrežnjujuće različito. Ono što je moglo biti, pokorilo se onome što je moralo biti. Musemija, velemajstor tišine u radosti igre, otišao je podignutih pesnica i ozarena lica. Mirno i hladnokrvno. U nebeske visine, iznad ruža što su svele, za tugu ptica koje se sele.

Za srce i tišinu. Život je ono što se želi, a odlazak buđenje…

Autor je univerzitetski predavač

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.