Život u zoni visokog rizika od zaraze

Da, cela jedna zemlja. Zaustavilo se komešanje po barovima u kojima se ujutro pije prva jutarnja kafa i bistri dnevna politika. U tim istim barovima prepričavale su se ljubavne avanture poznatih političara i smejalo na sav glas uz „cornetto“ (slatka kifla) jer to je valjda jedino što je ostalo od nekadašnjeg „dolce vita all’italiana“ (slatki život na italijanski način).

Trgovi su opusteli i počeli smo da ih gledamo isključivo na snimcima iz dronova. Ubrzo su južnjaci veselog duha krenuli da pevaju i sviraju sa terasa a zatim su im se pridružili i svi ostali. Pevala se uglavnom italijanska himna koja se ovde može čuti samo kad igra nacionalni tim, i to u fudbalu naravno.

Vojno vazduhoplovstvo je kružilo nebom da nam svima poruči ono već čuveno „andrŕ tutto bene“ (sve će biti u redu).

Da, Italija se našla u potpunom haosu.

Premijer se obratio građanima smireno i dostojanstveno doduše. Naravno, kako je praksa uvek pomalo drugačija od teorije nije sve išlo tako glatko. Kao i uvek, kad su ovakve situacije u pitanju, sve su slabosti jednog sistema došle do izražaja: reagovalo se sa zakašnjenjem, oklevalo (zbog ekonomije naravno).

Italija je zemlja koja se od 2008. godine nalazi u rapidnom ekonomskom propadanju i to više nije nikakva novost. Obavestili su nas o limitiranom kretanju i kućnoj izolaciji.

Izlaziće ko mora na posao (jer „naravno“ država nema mogućnost da utiče na privatni sektor) i kada se mora do apoteke i prodavnice.

Kraj. Sa sobom nosimo autosertifikat (potvrdu sa ličnim podacima i podacima o kretanju kojom garantujemo i da nemamo uobičajene simptome), mislim četvrti po redu jer su se menjali velikom brzinom. Birokratija je neumoljiva i pred epidemijom.

U međuvremenu smo slušali polemike oko toga koje evropske zemlje su zadržale italijanske maske na granicama, čiji su lekari došli u pomoć (kako baš iz komunističkih zemalja kad su decenijama govorili da komunisti jedu malu decu). Levičari su se bunili i tražili da radnici ne odlaze na posao u Lombardiji, toj regiji u kojoj je novac vrlo važan i koja privređuje skoro pa za čitavu zemlju.

Naravno, neizbežan je i osećaj da je Evropska unija napustila svoju kolevku ali i strah da se Italiji bliži „grčki scenario“. Dok smo svi prolazili prvu fazu neverice, brige i ljutnje i ulazili u onu apatičnu, književnica Frančeska Melandri je napisala „pismo iz budućnosti“ upućeno kolegama Evropljanima kako bi opisala stanje u svojoj zemlji.

Odavde, iz Italije, mi Srbi smo se danima obraćali, kumili i molili preko društvenih mreža ljude u Srbiji da ograniče kretanje štedeći ih onih groznih vesti koje smo gledali ovde. Dobijali smo, međutim, te iste vesti (uz naravno spektakularne naslove) upravo odande uz ono „kod vas je gore“ i „neće to kod nas, Srbija je siromašna zemlja, ovo su ipak neke političke igre“. Tako smo saznali da postoje ljudi koji misle da je ova pošast nekakav „pametni virus“ pa bira zemlju, klasu, pol i naciju. To bi baš bilo lepo. Tako bi mogli konačno da „otkupe“ ono puko preživljavanje, ratove, krize, pseudorevolucije i da zadovolje neku tzv. božansku pravdu iliti popularno govoreći „karmu“.

Povodom „karme“ čitali smo i pojedine komentare balkanoidnog tipa da su Italijani zaslužili sve ovo jer su nas bombardovali. Teško je bilo čitati sve to a znati iz prve ruke koliko Italijani pomažu Srbe na Kosovu & Metohiji i važnije, koliko se naših ljudi, uključujući i decu, leči ovde, u italijanskim bolnicama, jer naša zemlja ima druge prioritete.

A gde smo se našli mi? Stranci iz Srbije, „na privremeno-trajnom radu“ koji su odlučili da se ne vrate kući da ne bi rizikovali da zaraze nekoga, a svakako i da ne bi završili u bolnicama po Srbiji, jer da se ne lažemo, svi znamo kakvo je stanje u našem zdravstvu, a i u društvu u najširem smislu te reči.

Naši prijatelji Italijani su nas tešili „pa dobro, vi ste doživeli i gore, hajde sad smo zajedno, izguraćemo i ovo“. Da, ovo je ko zna koji put da živimo u vanrednom stanju i da, preživeli smo i gore.

Mi stranci možda smo po prvi put bili ponosni na Belpaese (Lepa Zemlja), možda smo po prvi put osetili da tu pomalo i pripadamo, da smo deo jedne nacije koja se bori iz dana u dan, koja je zaustavila sve da bi spasila ljudske živote, koja je ostala sama u jednoj Uniji koja ju je ostavila kad joj je bilo najteže.

Zar tako nešto slično nismo već doživeli kod kuće?

U međuvremenu čuveni italijanski Corriere della sera (esteri) objavljuje članak o tome kako se Jugoslavija uspešno izborila sa velikim boginjama 1972. uz pohvale za sistem samoupravnog socijalizma (opet ti neki „iza železne zavese“). Dovoljno je bilo pola sata da nađem portal na kojem će biti objavljen prevod.1 Autor teksta Frančesko Batistini bio je više nego oduševljen što će njegovo pisanije biti prevedeno na taj čudni slovenski jezik. Lepo je osetiti da si nekad živeo/la u jednoj uređenoj zemlji.

A kako je naša matica odgovorila na sve ovo? Egzilanti (smatram da je to tačnija reč od one čuvene „gastarbajteri“) postali su „prenositelji zaraze i državni neprijatelji“, „virus zvani dijaspora“. Nisam se začudila nimalo ovoj pojavi. Neko mora biti kriv za ovo što se događa. Neozbiljnost traži krivca. Tipično dečje ponašanje, prvo napravi haos a onda traži ko je kriv.

Dana 1. aprila je i meni stigla SMS poruka (na srpski broj telefona) od kriznog štaba da nam se približava italijanski scenario. Nekoliko dana kasnije, valjda  jer sam u romingu. Ne mogu da se ne nasmejem… Tragikomedija ili cinizam, aprilska šala?

Sećam se da sam na italijanskom jeziku jednom pročitala deo iz nekog Selimovićevog romana o tome kako je teško imati dve domovine a ne pripadati nijednoj, razumeti ih obe a svuda i svima biti stran.

Te reči su nama, u egzilu ovih martovsko/aprilskih dana najteže pale. Svoj osećaj krivice zbog odlaska iz sopstvene zemlje svako je pokušao ovih godina i decenija da sublimira na neki svoj način, neko pomažući finansijski, neko promovišući našu kulturu. Ali pitanje je oduvek bilo samo jedno: „Kako da pomognemo našoj zemlji? Kako da iz daljine gradimo naše društvo kad smo već bili primorani da odemo?“

Moje pitanje ovih dana jeste: od kada smo zaraženi virusom „baš me briga“, „to nije moja stvar“, „moram da mislim da moju porodicu“? Koliko ćemo još opravdanih, ali nemoralnih izgovora smisliti? Kada je moj narod postao neodgovoran, nezahvalan i prema sebi i prema drugima? Kada su naši pametni ljudi postali konformisti?

Zašto tapšemo lekarima koje smo prethodno poslali u Nemačku? Zašto ignorišemo korupciju u zdravstvu? Zašto nam je sadržaj školske nastave na TV-u predmet čuđenja, neverice, očajanja i smeha „od muke“? Zašto smo, kako se to narodski kaže, „prodali veru za večeru“?

Postali smo takvi valjda onda kada smo se uklopili u sistem koji se godinama nalazi u permanentnom „pubertetu“ ne prihvatajući odgovornost za sopstvene postupke i stavljajući moral i etiku na poslednje mesto. U tom sistemu koji permanentno hranimo, zamenili smo pojmove. Tako da više nisi „ukrao“ nego si se „snašao“, u njemu je baš super ne platiti kartu u prevozu, zaposliti se „preko veze“ (jer kako drugačije), izigravati „intelektualca“ a ne uraditi ništa pametno i konkretno.

U tom beznađu jedini je životni cilj uhlebiti se na državne jasle jer „tako funkcioniše“.

Ako je Fuko u pravu kada kaže da se jedno društvo meri s obzirom na odnos prema bolesti, ludilu i smrti, gde smo onda mi sada kad je smrt tako blizu? Gde se nalazimo kao narod i kao pojedinci? Kakvo društvo želimo da stvaramo i ostavimo onima kojima dolaze a koji su nam često opravdanje za manjak preuzimanja odgovornosti i nekakvog smislenog delovanja? Zašto nam je posle svega što smo preživeli i dalje važnije da uperimo prst na drugoga a da ne vidimo svoju muku?

Krize su normalne pojave ali samo oni koji su pametni iz njih izvuku ono najbolje. Slažem se sa onima koji kažu „hajde sada da budemo složni i da izađemo iz ovoga“, ali smatram i da je potrebno da već jednom naučimo lekciju da se baš sada i ovde misli i o budućnosti i uči iz prošlosti. Rekla bih „hajde da složno izađemo iz ovoga mudriji nego što smo bili“.

Pitanja koja sebi postavljam ovih dana su pitanja na kojima možemo da radimo sada. Možda se može roditi i neki veliki poduhvat ili neka mala pažnja prema bližnjem svom, neki hrišćanski čin kad se već toliko dičimo pravoslavljem o kojem suštinski ne znamo baš mnogo a koje je postalo, velikim delom, sujeverna praksa u borbi za nekakav nacionalni identitet. Nama je pravoslavlje, nešto kao Italijanima fudbal, laka zabava i jeftina emocija koja će otkupiti naše grehove i zamagliti surovu realnost. Ništa lično.

Ipak, želim da verujem da moj narod može da razmišlja i da će konačno shvatiti da gde god da smo, u matici ili rasejanju, moramo svi da pomognemo, da damo sebi nekakve odgovore, jer nemamo više vremena… Svi naši vozovi za budućnost odavno kasne.

Na kraju, nadam se da ćemo, kad već onda nismo, onda kada je ova pesma nastajala, otvoriti uši za stihove iz one Balaševićeve pesme:

O, nisu krivci primitivci što su pokupili mast.

Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima čast.

Krivi smo mi. Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili?

Nemoj, stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili…

… Nama je lepo.

Taman kako smo zaslužili.

Autorka je filološkinja iz Padove