Zjapeća medijska praznina

Za samo nekoliko dana, čak tri događaja su pokazala da se na to malo činjenica, smisla, razloga, istinitosti, objektivnosti i sličnih, na savremenoj medijskoj sceni očigledno prevaziđenih vrednosti, niko i ne obazire. To su izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, TV serijal Mediji u Srbiji – Hronika propadanja i spektakl oko hapšenja 79 bivših funkcionera i biznismena.

Poslednje dve emisije pomenutog TV serijala izazvale su snažne političke reakcije. A kako i ne bi, kada je jedna od teza koja se provlačila to da su Mišković i Dulić uhapšeni ne zbog onoga što im se stavlja na teret, nego iz propagandnih razloga. Činjenica da su obojica prošli najsuroviju medijsku torturu, naime, ne znači i da nisu optuženi sa razlogom, što je utisak koji se mogao steći. I da nisu, uostalom, to bi trebalo sud da utvrdi. Političko-propagandni efekat sasvim sigurno je postojao, moguće je da je i odluka da se oni uhapse bila njime inspirisana, ali to – dok se suđenje ne završi, ne znači da samim tim neće biti utvrđeno da su krivi i da, sledstveno, nije trebalo da budu uhapšeni. Sledi, potom, naredni nivo – reagujući na stavove iz emisije, Vučić i mediji koji su mu u tome sasluživali, pokreću priču o neprihvatljivosti toga što je autor serijala Slaviša Lekić za serijal dobio pare iz budžeta.

Što reče Srđan Dragojević – nisu projektna sredstva za medije mito, pa da ne može da se kritikuje. Paralelno sa tim, i u samim reakcijama premijera, postojala je i drugačija poruka – da je to upravo dokaz slobode medija i nepostojanja cenzure, ali su je mediji i sa jedne i sa druge strane barikade jednostavno prenebregli, jer i jedni i drugi vode političku bitku, a ne sopstveni posao na profesionalan način. Ilustrativna je i epizoda sa pitanjima novinarke N1 Vučiću – ona je vrlo aktivno, beskompromisno, baš onako kako treba, pokušala da izvuče odgovore od premijera na određena neprijatna pitanja, on je prvo izvrdavao odgovor – što je njegovo pravo – potom odgovorio, a ostala njena pitanja, dajući šansu drugima, ostavio za kraj, takođe sa punim pravom. To je, međutim, u njemu nenaklonjenim medijima i grupama na društvenim mrežama predstavljeno kao nepojamno bahaćenje.

Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, koji u suštini, bez obzira na obilje nepreciznosti, nepotpunosti, nedorečenosti, ipak uspešno oslikava jednu pojavu, a to je kupovina političkog uticaja na medije za pare namenjene nečem drugom – prava namena je legitimna i potrebna promocija projekata i aktivnosti vlade, javnih preduzeća i drugih državnih organa i institucija i informisanje o njihovom radu – takođe je u potpunosti izgubio smisao i postao oruđe političke borbe. Najupečatljiviji je primer Nedeljnik, koji je optužen za nešto što je samo po sebi potpuno nesporno – uredno obeležen i po ugovoru naplaćen promotivni dodatak (besmislenih optužbi za normalne, legitimne, legalne, etične i moralne poslove i medija i agencija u tom izveštaju ima još), a to je potom iskoristio upravo predsednik vlade da napravi političko-propagandnu poentu. Suprotan politički predznak daju različita izdanja Adria media grupe jednoj drugoj informaciji iz izveštaja – određena agencije dobila je, naime, od preduzeća Elektromreže Srbije dva miliona dinara za medijske aktivnosti koje podrazumevaju „i razradu koncepta turnira u malom fudbalu“. To „i“, de fakto, označava veliku razliku između smisla i besmisla. Ukoliko je ta razrada koncepta turnira tek jedna od ko zna koliko aktivnosti, u ko zna kolikom vremenskom periodu, onda tu nema ništa sporno. Ako je, na primer, u pitanju godišnji ugovor, onda se radi o prilično skromnoj mesečnoj nadoknadi za redovan, omanji agencijski posao od oko 1.300 evra, a ako se, osim turnira i nekoliko sličnih aktivnosti koje su navedene, za te pare ne očekuje ništa više, onda bi u pitanju mogao biti ne skandal, nego ozbiljan kriminal. Ali, izdanja Adria medije se ne trude da daju smisao informaciji koju plasiraju, i stavljaju tri tačke tamo gde navode šta je sve urađeno za date novce, već – od kako se njihov gazda izvinio Srbiji i nastavio da radi isto što i do tada, samo sa suprotnim političkim predznakom, a to je da preko svojih medija sprovodi svoje poslovne interese beskrupulozno zastupajući pro ili anti vučićevsku politiku, svejedno – objavljuju tekst koji je suštinski, na nivou informacije, besmislen – jer nema sve potrebne informacije, ali služi svrsi, odnosno političkom interesu.

„Dvojica su dan uoči hapšenja došla sa advokatima u policiju da se predaju, ali su ih odbili jer mora da se snima“, napisao je tviteraš Zoran Čičak, a u ovoj besmislenoj stvarnosti bez provere je teško reći da li se šali, ili se to zaista zbilo. Hapšenje 79 bivših funkcionera i biznismena imalo je snažan propagandni efekat, propraćen upravo snimcima hapšenja. I, kao što je rečeno povodom Miškovića i Dulića, sama činjenica da taj efekat postoji, ne znači i da su ti ljudi optuženi bez osnova – za nekolicinu onih o kojima nešto i sam znam, rekao bih da je sva prilika da su hapšenje zaslužili. Ali, onda se u igri besmisla ponovo pojavljuje zamena teza, pa se to što je njihovo hapšenje iskorišćeno u propagandne svrhe, tumači kao da ih nije ni trebalo uhapsiti, da je u pitanju politički napad na Pajtića i Demokratsku stranku, a naslovna Blica, koji se sastoji od fotografija uhapšenih, proglašava se profesionalnim zločinom. Naslovne strane sa uhapšenim Ratkom Mladićem, na primer, niko nije smatrao novinarski spornim, iako bi i za njega trebalo da važi pretpostavka nevinosti i iako se u haški Tribunal može sumnjati da je politički pristrasan najmanje koliko i domaće sudstvo. Ako su naslovne sa uhapšenim Mladićem profesionalne, onda je takva i ova Blicova. Lično mislim da jesu.

Ovih nekoliko najnovijih primera samo su nastavak metastazirajuće priče o tabloidnoj i rijalitizovanoj Srbiji. Mediji su prevazišli svoj položaj sa kraja prošlog veka, kada su bili neko ko stvara novu, paralelnu stvarnost, i postali sama ta stvarnost, potpuno prazna i besmislena, vredna kao i sneg na ekranima koji popunjavaju svojom ispraznošću ili jučerašnja novinska hartija smočena na kiši. Bez obzira na politički, ideološki ili vrednosni predtekst, javnost je devastirana devastiranim medijima, koji ne prihvataju najosnovnije elemente profesionalizma, koje ne interesuju činjenice, kojima nije stalo do objektivnosti, gde je klik važniji od vesti, atrakcija od informacije, napumpani naslov nevezan za praznjikav sadržaj, a lukrativni razlog važniji od istine, časti, objektivnosti, poštenja i uopšte tih nekih bivših vrednosti, pa se tako stvara ta zjapeća medijska praznina u kosmosu besmisla.

Autor je predavač na fakultetu za medije i komunikacije