Zla volja sledbenika Radoša Ljušića

Pomodne i politički korektne parole olakšale su, pod maskom multiperspektivnosti, stvaranje tržišta udžbenika, na kome je prvo zavladala korupcija, a potom i monopol nemačkih izdavačkih kuća.

Iza uvođenja odeljenja za posebno nadarenu decu u oblasti istorije i geografije u nekoliko gimnazija, stoji ideja resuverenizacije naše istorijske svesti i stvaranja elite na koju će naša nauka i javni život u budućnosti moći da se oslone.

Takve škole imaju mnoge zemlje. Potrebni su nam učenici temeljnih, pouzdanih znanja, koji neće biti žrtve identitetskog inžinjeringa i beskrajnih eksperimentisanja. Reakcije stručnih nastavničkih veća gimnazija u Nišu, Beogradu, Sremskim Karlovcima, koje ovakav tip nastave uveliko sprovode, veoma su ohrabrujuće.

Primedbe na Predlog programa nastave istorije na trećoj godini za učenike sa posebnim sposobnostima za geografiju i istoriju, iznesene u tekstu pod naslovom Nesuvisli predlog programa istorije za gimnazije proističu, pored ostalog, iz nerazumevanja, neznanja i izmišljanja. Uz to, iz pamfletskog naslova i sadržaja primedbi vidljiva je zla volja njihovih potpisnika. Predvodi ih, naravno, Radoš Ljušić, o čijem se direktorovanju u Zavodu za udžbenike i Službenom glasniku, kao i o njegovom veoma kontroverznom udžbeniku za srednju školu, mnogo piše i govori.

Autori primedbi ne razumeju da predložene funkcionalne celine, na koje se oni obrušavaju, zbog toga što su tobože „preteške“ za učenike, nisu namenjene učenicima, nego nastavnicima. Cilj funkcionalnih celina je da, posle razrađenih i detaljnih „Standarda“, „Ishoda“, itd, pomognu nastavnicima da definišu teme od posebnog interesa za učenike, koje podstiču kritičko mišljenje, omogućavaju razumevanje sveta u kome učenici žive i povezivanje stečenih znanja sa ostalim predmetima. Ove funkcionalne celine su samo predlog i njihovi sadržaji su, kako se izričito kaže, samo preporučeni. Nastavnici kojima je, u okviru detaljno razrađenog programa, ostavljena istraživačka, kreativna sloboda, mogu da izaberu one celine koje žele da obrađuju.

To se odnosi i na predloženu literaturu. Ona je tu da bi nastavnicima olakšala početak procesa prikupljanja podataka i sastoji se od standardnih naslova koje su nastavnici upoznali tokom studija istorije. Ovde nećemo ulaziti u polemiku povodom potcenjivačkih ocena i izmišljotinama potpisnika primedbi (među kojima ima sasvim anonimnih asistenata i početnika) o knjigama svojih kolega. Nauka i škola ne bi trebalo da trpe zbog bilo kakvih ličnih sukoba i neprijateljstava. U velikim svetskim istoriografijama nauka i nastavni procesi zasnivaju se na kumulativnom, višegeneracijskom prikupljanju znanja, a ne na revolucionarnim obračunima i odbacivanjima postignuća starijih generacija istraživača.

Nastavnici su, dakle, na osnovu svoje stručne spreme, ali i na osnovu detaljno razrađenih uputstava, sasvim sposobni da se predloženom literaturom služe i da u radu sa učenicima povezuju opštu i nacionalnu istoriju. Upravo sami potpisnici primedbi „ne uvažavaju realnost i nipodaštavaju status nastavnika istorije“.

Podsećamo da, za razliku od našeg Predloga programa, koji sadrži razrađena uputstva za organizaciju nastave, predloženu literaturu, očuvan hronološki princip, sve to izostaje u notornom, mnogo kritikovanom osnovnom nastavnom planu i programu za gimnazije (2020), na koji se pozivaju potpisnici primedbi, a čiji je jedan od autora još jedan potpisnik primedbi, Čedomir Antić.

Kada je već reč o ličnim interesima i o prilagođavanju nastavnih materijala uzrastu učenika, red je da primetimo da su upravo potpisnici primedbi, Suzana Rajić i Danko Leovac autori trenutno jedinog udžbenika, nastalog prema opštem programu iz 2020, za treći razred gimnazije u izdanju izdavačke kuće Freska (2021). Osnivač privatnog preduzeća Freska i njegov prodavac nemačkom Kletu je, naravno, Radoš Ljušić.

Gimnazijski udžbenik Rajićeve i Leovca sadrži, međutim, doslovno prepisane delove iz njihovog univerzitetskog udžbenika (2018), kao i iz njihovog udžbenika za sedmi razred osnovne škole (2020). Tu je čak 30 lekcija u celini ili u delovima plagirano. O pitanju autoplagijata i plagijata (uglavnom iz radova Radoša LJušića, ali i iz radova drugih autora) u ovom skandaloznom izdanju, biće više reči drugom prilikom.
Potpisnici primedbi, čija su dela inače lišena svake teorijske refleksije, nisu razumeli da je o korišćenju filmova kao nastavnog sredstva reč u okviru dela programa koji se zove „Uputstvo za didaktičko-metodičko ostvarivanje programa“.

Tu se daju detaljna uputstva koja pomažu nastavnicima da kod učenika razvijaju sposobnosti teorijskog mišljenja o prošlosti i o zanatu istoričara, kao i o metodu istorijske nauke. Pored ostalog, tu su data precizna uputstva o tome kako se pažljivo odabran film može koristiti kao nastavno sredstvo u učenju veštine prikupljanja činjenica, izvođenja zaključaka, sučeljavanja mišljenja i timskog rada. Zbog toga uopšte nije važno na koji se istorijski period dati film odnosi.

Sadržaj i razdražen ton ovih primedbi ne svedoče o nameri potpisnika da se povede konstruktivan dijalog u cilju poboljšanja predloženog programa i unapređenja nastavnog procesa. Neki ljudi jednostavno su se uplašili da će da izgube ono što su do sada stekli. Uveravamo ih da nam to nije bio cilj. Rezultati našeg rada na unapređenju nastave u jednom njenom segmentu, već su jasno vidljivi.

Prof. dr Miloš Ković
Dr Goran Miloradović, naučni savetnik
Dr Nebojša Šuletić, naučni saradnik