Zlatna groznica u kamenom dobu

Za razliku od one ranije izjave kako nas je Bog pogledao jer smo u Srbiji pronašli kalcijum karbonat, kada ljudi nisu znali ni odakle da počnu ni šta uopšte da komentarišu – naime nije bilo jasno da li se Vučić namerno šalio ili tek krivo razumeo nekog od svojih savetnika – sada je trebalo da bude lakše, ipak je reč o zlatu, tu barem nema sumnje da je dobro da ga imamo što više.

Kolege geolozi su dali sve od sebe (neki i preko toga): doneli su rudu u studio, isticali koliko je važno da dobro poznajemo svoja prirodna bogatstva, „kleli se“ da geološka istraživanja ne ugrožavaju životnu sredinu, neki su svoje priče počinjali čak i tetijskim metalogenetskim pojasom, a izgledalo je da su spremni da objasne sve – od nastanka Zemlje do danas, samo ako treba.

Nažalost, i ova poslednja geološko-medijska storija prošla je grbavo, a za neuspeh su opet bili najmanje krivi geolozi koji su javno govorili.

Ovaj tekst je jedna moja esnafska pohvala njihovom iskrenom (ali uzaludnom) trudu da budu glas profesije u našem javnom mnjenju koje je za znanje i stručnost odavno ogluvelo.

Istovremeno, prilažem i svoje izvinjenje (prvenstveno njima) što ću ja sam i ubuduće odbijati da o rudarstvu u Srbiji govorim na televiziji; nije ovaj moj stav nešto čime se ponosim, ali nemam ni veliku dilemu da je ispravan, a evo i zašto.

Našem predsedniku nije prvi put da samo on razume ono o čemu priča, tako da njegove izjave iz domena ekonomske geologije ne treba ni uzimati ozbiljno.

Stvar je u tome što čitavo srpsko društvo već duže vreme „gori“ kada se pomenu rudarstvo i geologija, a Vučićeve najave tajanstvenog rudnog blaga samo su dolile ulje na tu vatru.

U našem javnom prostoru nepovratno je plasirana teza po kojoj se budućnost Srbije lomi preko geološkog čekića i rudarske lampe.

Kao da se danas (eto) odlučuje hoćemo li biti rudarska kolonija razvijenog sveta i da li ćemo za samo nekoliko decenija ostati opljačkani mineralnim resursima kao delovi Burkine Faso?

Ovakvim narativom stvorena je medijska tenzija zbog koje naše inženjere i geologe ispituju kao u istražnom postupku, a kada se povede reč o nekoj od „zapaljivijih“ tema, poput Rio Tinta recimo, samo što im se ne traži da idu na poligraf.

U razgovoru im se suprotstavljaju argumenti armirani kolektivnim strahom, pa umesto normalnih pitanja dobijaju alarmantne upite (koje samo treba da potvrde): Da li će zbog eksploatacije litijuma Drinom teći sumporna kiselina?

Hoće li stranci stvarno odneti zlato sa Homolja, a tamošnji narod ostaviti da se truje cijanidom? Ko je Ziđinu dao pravo da sruši planinu iznad Majdanpeka? Je li tačno da je postoji plan da se u Srbiji otvori 40 rudnika i je li stvarno odlučeno da smo rudarska zemlja i da treba da uništimo svoju poljoprivredu?

Najmanje polovina ovih i sličnih pitanja ne zaslužuje nikakav odgovor, makar ne pre nego se otklone neke protivurečnosti sadržane u njima samim.

Ali za misaona i terminološka prečišćavanja nema vremena u srpskim medijima, od stručnjaka se očekuje da odgovori odmah i to najkonkretnije i najkraće moguće. Jer, dakako, sve mora i da se uklopi u 10-15 minuta živog razgovora koji inače uglavnom protiče tako što dok ekspert govori novinar/ka traži nešto po papirima ispred sebe.

Ne želim ovime da demorališem koleginice i kolege koji će već narednih dana opet braniti našu profesiju na televiziji, rekoh da ovo pišem njima u čast, ali za mene odavno važi zaključak da u ovakvim medijskim uslovima ne može biti pravog razgovora o rudarenju u Srbiji.

I tako će biti sve dok se u cilju ugrožavanja jedne (svakako) loše i neodgovorne vlasti bude koristila prekomerna ekološka panika koja kolateralno vodi delegitimizaciji rudarstva i geologije.

U takvoj atmosferi nema dijaloga, u njoj sagovornici ne slušaju jedni druge, zbog toga se problemi ne mogu ni rešiti, mogu samo da se umnože ili dodatno iskomplikuju. Evo kratkog osvrta samo na dva primera – Rio Tinto i Ziđin.

Posle neselektivne antirudarske kampanje i domorodačkog oduševljenja („Pobedili smo Rio Tinto!“), koje je zatim dovelo i do nepromišljenog i neodgovornog agitovanja za moratorijum na iskopavanje litijuma i bora, usledilo je postepeno trežnjenje – polako se shvata da poništavanje jednog lošeg lokalnog prostornog plana ne znači i kraj projekta Jadar.

Vlast jeste uzdrmana protestima, ali u pogledu konkretnog pitanja šta raditi sa gigantskim ležištem jedne strateške sirovine u zapadnoj Srbiji ništa nismo postigli; problem nije rešen, samo je postao složeniji jer je poverenja sada još manje nego pre. A poverenje se gradi razgovorom kojeg još nije bilo.

Zar nije bilo normalno da smo pre antilitijumskog ustanka barem približno odredili nivo ugrožavanja životne sredine u Jadru koji bi bio društveno prihvatljiv u odnosu na očekivanu korist od eksploatacije?

Kad kažem korist, ne mislim na profit kompanije, pa ni na zaradu države Srbije, već na dobit za lokalnu samoupravu i tamošnji narod.

Zašto je proterivanje Rio Tinta iz Srbije plasirano kao vrhunski društveni interes, ko je i kada taj interes precizno izvagao?

Zašto umesto izvikivanja parole „Marš iz Srbije!“ ne tražimo uspostavljanje pune kontrole nad projektom, a rukovodstvu Rio Tinta kulturno ne saopštimo da im profit možda neće biti tako visok koliko su se nadali i da, ako do eksploatacije uopšte dođe, ovde moraju da rade na isti način kao da se Podrinje kojim slučajem nalazi u Bavarskoj?

Nevolja sa Ziđinom se razlikuje samo utoliko što kineska kompanija već radi punom parom, jer kada je reč o nama, građanima Srbije, problem je suštinski identičan – umesto da situaciju sagledamo realno i krenemo u razgovore koji mogu dovesti do rešenja bar nekih problema, mi se neprestano žalimo, prenemažemo i tražimo neku pravdu (po mogućstvu nebesku).

Najpre moramo da shvatimo da ne samo što naša država, nego nijedna velika svetska rudarska kompanija nije bila u stanju da proizvodnju u ovom rudarskom basenu postavi na nivo koji je ostvario Ziđin.

Gotovo svi koji su bili zainteresovani za preuzimanje Borskih rudnika odustajali bi posle prvih procena visine neophodnog početnog ulaganja, kineski partner nije i šta je onda čudno u tome što je imao i određen prostor da diktira uslove.

Naravno, to ne znači da Ziđinu treba dozvoliti da tamo radi šta i kako hoće, ali kontrolu nećemo ostvariti suzama prosutim nad bakrom koji odlazi iz Srbije samo za rudnu rentu.

Uozbiljimo se i preispitajmo sve ugovore i dogovore, revidirajmo one koje još možemo, uspostavimo puni nadzor nad svim infrastrukturnim aktivnostima u tom kraju i pre i iznad svega, učinimo ono što je potrebno da tamošnja lokalna samouprava od rudarstva ubuduće dobija više nego do sada.

Rudarstvo je idealna tema za širenje kolektivnog straha kod građana, to se sve više koristi u političkoj borbi i tome mi geolozi teško možemo da pariramo.

Mediji bi morali da preispitaju svoju ulogu u ovom socijalno negativnom procesu, da pitanjima koja se tiču nauke i inženjerstva pristupaju odgovornije i da ih ne koriste isključivo za povećanje gledanosti.

Vučićeva priča o novom velikom ležištu zlata u Srbiji po javnom interesovanju podseća na zlatnu groznicu, ali po tome kako se o njoj ovih dana razgovaralo u javnosti izgleda kao da još nismo izašli iz kamenog doba.

Ne bi me čudilo da u TV programe uskoro budu pozivani i neki od novokomponovanih vračeva koji će ležišta zlata u istočnoj Srbiji objašnjavati i vlaškom magijom. U stvari, ko zna, možda su ih već i zvali – ne gledam ja baš sve televizije.

Autor je akademik, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.