Zlatno doba, prelazna faza ka šizofreniji

Starije čitaoce podsećam da to nije ništa novo, imali smo mi i mnogo ranije: KONFISKACIJU, NACIONALIZACIJU, PETOGODIŠNJI PLAN, PRIVREDNU REFORMU itd. sve u cilju „da narodu bude bolje“.

U stvari je to uvek bila pljačka određene grupe ljudi, koja je bila na vlasti, nad narodom, uz različita obećanja, koja su uvek bila lažna.

Na taj način, i uvek uz represiju, stvaran je nov sloj društva u koji su primani novi članovi pod tačno određenim uslovima.

Naravno na prvom mestu je bila „podobnost“ i dokazivanje toga uz dva svedoka koji su već „podobni“, ali ne kroz uspehe u svojoj struci i rezultatima svog rada, to je bilo na kraju svih uslova.

Evo konkretnog primera: Pre mnogo godina, kraj novembra, hladan vetar, sipi kišica, vraćam se u Beograd kolima i ugledam pešaka koji žuri u istom pravcu. Zaustavim kola i povezem ga za Beograd.

U razgovoru doznam da je profesor univerziteta u Beogradu. Kada su nam se stavovi podudarili otvorio je dušu: “ … šta da Vam kažem, pozvan sam iz gradskog Komiteta i naloženo mi je da određenom studentu dam pozitivnu ocenu na ispitu. Dao sam im do znanja da on ne posećuje predavanja niti vežbe.’ ‘Slušajte, to je naš kadar koji uskoro treba da preuzme određenu funkciju nemojte da mu pravite smetnje. Nadam se da ste razumeli.’ Naravno da sam razumeo. Ja idem u penziju, ali ovakvi ljudi će vladati i donositi odluke o životima svih ljudi u Srbiji.“

Pa kako da zaboravim ovaj razgovor, i parole na bezbroj mesta: „Gradimo kao da nikada neće biti rata, a spremajmo se kao da će rat sutra da počne“ sa potpisom Tito.

A posle čitam da je to u stvari parola iz poznatog dela „Mein Kampf“, koliko ja znam to delo nije napisao Tito, a tu parolu smo mogli i danas dobro da koristimo, dobro bi došla ovim gospođama i gospodi, a znam ih još dok su bili drugarice i drugovi, i čekali me u blizini Saborne crkve da mi otmu slavski kolač i izgaze ga, a danas ljube ruke sveštenicima.

Danas čitam u štampi: „Mafijaški bos tvrdi da ga je vlada godinama štitila od krivičnog gonjenja, a da ga je ministar unutrašnjih poslova upozorio da je protiv njega pokrenuta istraga. Opozicija traži da ministar policije podnese ostavku.“

Naravno da ste razumeli, pa nije reč o Srbiji već o Turskoj.

Pet vekova učimo od njih i još smo iza njih. Ali vratimo se TRANZICIJI.

Profesorka istorije u Prvoj beogradskoj gimnaziji još pedesetih godina prošlog veka nas je učila: „Istorija razvoja ljudskoga društva je istorija razvoja proizvodnje. Određeni stepen razvoja ljudskoga društva diktiran je razvojem istorije proizvodnje i ne može se nikako preskakati jer će društveni razvoj morati da se vraća.“

A mi smo iz feudalizma „skočili“ u socijalizam.

Znači preskočili smo kapitalizam i imperijalizam. Jeste da smo najpametniji na svetu, ali zato se i vraćamo i vraćaćemo se dokle god to ne shvatimo.

Danas, kao i ranije, radnička klasa stvara kapital, ali gospodar tog kapitala, više nego ikada u istoriji, jeste vladajuća klasa.

Radnik mora da otvori račun u banci i otvori karticu da bi mogao da koristi „rezultate svoga rada“.

Nekada je imao štednu knjižicu i za svoj ulog dobijao kamatu, a banke su njegov novac koristile za izdavanje kredita, uz znatno veću kamatu, i borile se da privuku što više štediša.

Danas niko više ne pita radnika za njegovu zaradu, on je dobija preko banke i plaća račune karticom.

Održavanje računa plaća banci, kao i za sve transakcije (plaćanja) koje obavlja sa računa, a za to vreme njegov novac beskamatno koristi banka da bi i njemu samom „dodelila“ kredit.

Ako se kojim slučajem usudi da uloži na štednju, za to će on plaćati banci jer mu „čuva novac“, koji ona u međuvremenu izdaje u vidu kredita.

U mnogim zemljama je zakonom limitiran iznos gotovine koju građani mogu držati kod sebe, sve preko toga država može da oduzme.

Šta mislite, dragi čitaoci, da li smo već izašli iz TRANZICIJE, a ZLATNO DOBA mu dođe kao neka prelazna faza ka ŠIZOFRENIJI?

Autor je penzioner