Zlatno doba u vreme praznih novčanika

Pitanja etike informisanja povezana su, naravno, pre svega sa glavnim akterima u informisanju, novinarima i onima koji se nalaze na čelu medija, ali i sa korisnicima kojima se informacije upućuju. Otud je razumljivo pitanje u vezi s funkcionisanjem javnog servisa čija bi osnovna funkcija trebalo da bude istinito, objektivno i pravoverno informisanje građana koji bi, na osnovu takvih informacija, mogli da donose promišljene političke odluke.

Ukoliko se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, jasno je da nakon 5. oktobra 2000. godine govor u javnosti nije doživeo značajne promene pošto su pokušaje dekontaminacije javne sfere nakon „oslobađanja’’ medija pratili i retrogradni procesi. Nastavila se politika poturanja neistina, širenja glasina, masovnog „pranja biografija“ novinara iz propagandne mašinerije poraženih političkih snaga, ali i političara.

Bivši prorežimski mediji, umesto promene uređivačke politike na čvrstim temeljima profesionalne etike, strmoglavo su promenili stranu kojoj će služiti. U tom smislu, javna reč i komunikacija nisu iskorišćeni kako bi pomogli suštinski proces oslobađanja od nacionalističkih i propagandnih zabluda, što bi istovremeno bio i proces demokratske edukacije građana i političkih aktera.

Rezultat ovakvih procesa vidimo danas – vlast ističe tobožnji medijski pluralizam, ne shvatajući ili ne želeći da shvati da veliki broj medija koji objavljuje ili prikazuje gotovo istovetne vesti ni na koji način ne doprinosi medijskoj raznolikosti, već služi za lažno i manipulativno informisanje građana pružajući im opojnu sliku o zlatnom dobu u doba praznih novčanika.

Otud su razumni osnovni zahtevi predstavnika opozicije za „oslobađanjem’’ javnog medijskog servisa jer ne možemo ni pomisliti o bilo kakvoj demokratiji ukoliko ne postoje slobodni mediji. Podsetimo se da mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju jedan od važnih pokazatelja stepena ostvarene slobode i demokratičnosti jednog društva.

Ograničavanje slobode u bilo kom domenu (vlasničke strukture, regulative, upravljanja,programskog funkcionisanja ili emitovanja) predstavlja sužavanje i redukovanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva. Rezultate ove ne samo ograničene već potpuno zgažene slobode medija imamo danas u vidu uspostavljanja autoritarizma i potpunog ukidanje demokratije.

Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima.

Kada pomenusmo novinarsku etiku, podsetimo da se ona zasniva na pretpostavci principa autonomnosti medija, mogućnosti nezavisnog delovanja medijskih profesionalaca i društvene odgovornosti profesija i medijskih institucija.

U tom smislu, delatnost i donošenje odluka medijskih profesionalaca treba da je motivisano isključivo u skladu sa njihovom savešću i zahtevima profesije o istinitosti, pravednosti, objektivnosti u prezentiranju situacije, programiranju sadržaja, itd. Kao posledica odsustva medijske etike javlja se medijska manipulacija pod kojom podrazumevamo stalno i sistematsko zloupotrebljavanje medija kao i sasvim svesno kršenje etičkih normi.

To je evidentno u slučaju RTS-a i njegovog izveštavanja tokom prvih nedelja protesta ‘’1 od 5 miliona’’. Iako su desetine hiljada demonstranata prolazile ispod prozora RTS-a, ni jedan jedini prilog o tome nije emitovan u informativnim emisijama, čime su građani ostali uskraćeni za ovu važnu informaciju.

Ironično je bilo da je veća pažnja posvećena protestima u Parizu, ali o protestima u Beogradu nije bilo ni reči. Čak i sam početni zahtev opozicije bio je da se predstavnicima opozicionih stranaka posveti makar pet minuta u informativnom programu, međutim, RTS se i na to oglušio.

Svakako, tih pet minuta ne bi donelo nikakvu promenu pošto je uredništvo moglo da donese odluku da i tu minutažu iskoristi kako bi plasiralo lažne informacije obojene manipulacijom jer se u njome ne teži dokazivanju, tj. razmenjivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Suštinska agresivnost manipulacije jeste u prodiranju na silu u nečiji duh kako bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile. U ovome je upravo i suština funkcionisanja ne samo RTS-a kao javnog medijskog servisa, već svih ostalih medija koje su u aktivnoj službi režima, čime su glavni i odgovorni akteri urušavanju i poslednjeg zrna demokratičnosti u našoj zemlji.

Stoga, urednici programa na javnom medijskom servisu bi trebalo da znaju da svojim (ne)činjenjem predstavljaju jedan od glavnih stubova na kojoj aktuelna vlast počiva. Nesumnjivo je da su pristali na ignorisanje kodeksa profesionalne etike u medijima čiji je rezultat medijska manipulacija. Podsetimo se da i u kodeksima profesionalne etike novinarstva dominiraju prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno publici.

Podsetimo urednike da kodeksi proklamuju da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene, kao i da novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja. U okviru ove norme, kodeksi zahtevaju da objavljenje informacije budu pluralističke, izvori informacija provereni, da se jasno razdvoje vesti/činjenice i komentari/vrednosni sudovi, kako bi primaoci informacija bili upoznati s tim da li im se saopštavaju fakti ili njihova interpretacija.

Da li se može reći da urednici informativnog programa javnog medijskog servisa poštuju ovakve norme? Sve dok one ne budu pravilo koje će dirigovati kako će se vesti uređivati, nećemo imati ni naznaku slobodnih medija niti slobodan javni medijski servis. Bez poštovanja medijske etike nemoguće je imati ikakvu slobodu medija, a kako bez slobodnih medija nema ni slobodnih društava, čini se da je pred nama i dalje dugačak put ka toliko željenoj slobodi, čiji će prethodnik biti medijska.

Autorka je samostalna narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije