Foto:FoNet/ Aleksandar LevajkovićZlatno tele je tokom vekova postalo trajni simbol dekadentnog materijalizma i stavljanja novca i materijalnih stvari na prioritetno mesto u životu umesto onoga što je zaista važno.
Zlatno tele je i simbol grehopada ljudi, koji u trenutku izbavljenja preko noći zaboravljaju sve patnje i muke sužanjstva kao i ko je zaslužan za njihovu slobodu, te iznova biraju greh umesto vrline, vraćajući se raskalašnom načinu života zbog kog su i dopali u položaj ropstva.
Biblijski prikaz nastanka zlatnog teleta koje je napravio Mojsijev brat Aron u trenutku dok je izbavitelj izabranog naroda bio na Sinajskoj gori, mnogo puta je korišćen kao umetničko nadahnuće, služeći kao putokaz ka spasenju.
Srbi su narod koji je kroz istoriju zbog nesloge velikaša, pogrešnih istorijskih odluka ili pak pukim sticajem svetskih prilika, često gubio slobodu.
Ali mi smo i narod koji je u krvi i muci iznova rađao najskuplju reč u našem jeziku.
Cena koju smo plaćali za ponovno osvajanje slobode je golema za jedan tako mali narod kakav su Srbi.
Umesto da po osvajanju slobode poradimo na tome da sloboda naših sinova ima jača, moćnija i lepršavija krila no sloboda njihovih očeva, mi smo olako zaboravljali vreme neslobode i muku i patnju koji su bili neophodni da bismo je ponovo udahnuli.
Rođenjem u slobodi, ljudi pogrešno misle da im je taj poklon dat jednom zauvek, da ne treba da ga čuvaju i neguju kao nešto najsvetije i najvažnije u životu.
Mnogi veruju da će tim prvim udahom dah slobode vazda obitavati u njihovim plućima, da će je udisati do kraja života, bez da se zapitaju čime su oni na rođenju zaslužili takav poklon.
Zaboravljajući pri tome da je na balkanskoj vetrometini dovoljan samo jedan pritisak čizme na grudi i da dah slobode zauvek iščili iz nas.
Pri tome, najstrašnije po nas Srbe je što nam slobodu nisu otimali samo tuđinci, već i ljudi koje je iznedrila ova napaćena i namučena zemlja.
Nekada je ti „naši“ čak nisu ni otimali, već smo im je mi sami svojevoljno prepuštali.
Ti su u našem narodu vazda bili dočekivani kao oslobodioci od nečega što ni ti donosioci slobode nisu znali da nam objasne od čega su nas to oslobodili.
Najčešće bi nas oslobodili od našeg imetka, našeg novca, naših Ustavom garantovanih prava, pa bi tako oslobođene ljude na kraju oslobodili i od uništenih im života.
A kada bi nas ponovo ogrejalo sunce, kad bi se veoma brzo zasitili slatkih plodova sa zlatnog drveta slobode, bilo je i onih koji su tvrdili da su ti plodovi bljutavi, da nam je bilo bolje u ropstvu jer tamo su oni imali da jedu svakoga dana i njima ništa nije falilo jer njih niko nije ni dirao.
I umesto da od naše zemlje trudeljubivo i marljivo gradimo Hram slobode, vrlo često mi smo kroz istoriju pravili zlatnu telad.
A zlatno tele preko noći izraste u june koje očas posla postane rogato govedo koje oštrim rogovima probada sve koji bi da ga vrate tamo gde je govedima i mesto.
Posebno je žalosno što je Srbija plodno tlo za rađanje raznih Arona koji su voljni da prave zlatno tele od našeg zlata, a tako smo škrti kad treba iznedriti Mojsija koji nam se rodi jednom u 100 godina.
Taj koji za glavu odskače od proseka, za tili čas od tvoraca zlatnog teleta preko noći biva skraćen za obeležje koje ga izvdaja iz mase istih, običnih i ispodprosečnih.
Naposletku i neki crkveni velikodostojnici, koji bi prvi trebalo da ustanu protiv neimara koji bi ne samo da sagrade zlatno tele, već i da mu se klanjaju i da mu neke od nas prinose kao žrtvu, neretko potpadnu pod uticaj raskošnog i prolaznog ovozemaljskog sjaja zlatnog teleta i njegove moći.
Ali Crkva ne bi bila to što jeste da onda kada je najpotrebnije ne iznedri đakona Avakuma, mitropolita Melentija, protu Stevu Dimitrijevića, patrijarha Pavla, blazenopočivšeg mitropolita Amfilohija i čitavu plejadu najznamenitijih ličnosti koji su u vazda usijanoj kovačkoj peći, iskalivši pre svega sebe, oblikovali i kovali našu istoriju, a sa njom i slobodu.
Zato razumem strah našeg zlatnog teleta od vladike Grigorija.
Na prvo mukanje našeg zlatnog teleta, čitavo krdo junadi i goveda krenulo je na vladiku iz kog je isijala njegova monaška zakletva.
Vladika Grigorije se oglasio jer ga je zabrinulo ćutanje poverenog mu stada, a ne zato što ga je upašila rika goveda.
Nameran da utvrdi povereni mu vinograd vere, da nalije kandilo nade u usahlim srcima, u predvečerje rođenja Bogomladenca, svestan da ovaj narod izgleda čeka da ga povede onaj ko će hodati po vodi Galilejskog jezera, samo je lagano zatalasao vodu u banji Vitezdi.
Istoga trena svetlost Vitlejemskog plamena obasjala je Srbiju zasenivši lažni sjaj zlatnog teleta koje Srbiju drži u tami, pokazavši nam da mi već odavno živimo u Obećanoj zemlji preko čijeg smo praga prešli pre više vekova.
Ali pravila života na Obećanoj zemlji ne može nam urediti zlatno tele.
Obećana zemlja traži i obećane ljude. Ljude čija je nebeska pesma jača od ovozemaljskog straha.
Ovaj narod je sa svojim vladikama pobedio i one koji su nekada sa ognjem nasrtali na kandilo naše vere.
Pobedićemo i ove što su sa naprednom pljuvačkom krenuli da ugase ono što je razgoreo Sveti Sava.
Ovog proleća pašće cena teletine. Makar bila i od zlata.
Autor je politički aktivista iz Kruševca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
