Zli narod ili zli vođa 1

Nakon 25 godina Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) završava svoj mandat do kraja godine.

Političke strukture u postjugoslovenskim državama su se od samog početka rada tribunala služile različitim sredstvima propagande sa ciljem da deligitimišu sud.

Nakon presude Ratku Mladiću većina političkih analitičara, predstavnika vlasti, opozicionih partija i nacionalističkih organizacija smatraju da je jedini cilj Haškog tribunala da nametne Srbima kolektivnu krivicu. Komentar patrijarha Irineja nakon presude najbolje opisuje viđenje Haškog tribunala od strane društva u Srbiji, dakle, to je „delo đavola“ – reče Irinej. Nastavlja patrijarh: „Nije od juče da su samo Srbi krivi za sve“ i „sa tom nepravdom možemo se boriti jedino tako što ćemo voditi računa o sebi, biti jedinstveni i složni“. Korišćenje koncepta „kolektivne krivice“ nije prisutno samo u političkim krugovima, već se može uočiti da se taj koncept upražnjava u akademskoj zajednici.

Radmila Nakarada u knjizi „Raspad Jugoslavije: problemi tumačenja i suočavanja“ i Dragan Simeunović u knjizi „Srpska kolektivna krivica“ se služe istim konceptom – „zli narod + zli vođa = kolektivna krivica“(Nakarada R.).

Kako bi razumeli problematičnost upotrebe koncepta „kolektivne krivice“, u ovom slučaju srpskog naroda, trebalo bi pre toga da ukažemo na njeno mesto u pravnoj i političkoj sferi.

Važan teorijski iskorak u pogledu konstruisanja političke odgovornosti ogleda se u političkoj teoriji Hane Arent. U svom tekstu Kolektivna odgovornost, Hana Arent, za razliku od Jaspersa, razlikuje krivicu i odgovornost: „Kolektivna odgovornost je samo naročit slučaj posredne odgovornosti; posredna krivica ne postoji“. Dakle, za razliku od odgovornosti, „krivica je strogo lična, i odnosi se na čin, a ne na namere ili mogućnosti“. Pokušaj da se bilo koja grupa označi kolektivno kriva u funkciji je negiranja odgovornosti i prikrivanja zaista krivih.

Za Hanu Arent uzvik „svi smo krivi“ ili osećanje kolektivne krivice je zapravo objava solidarnosti sa onima koji su činili zlo. Svaki pokušaj da se govori o krivici nacije se treba sagledati kao pokušaj eliminacije političke odgovornosti i prikrivanja zaista krivih. „Ne postoji ni kolektivna krivica ni kolektivna nevinost. Ti izrazi imaju smisla samo ako ih primenimo na pojedince.“

U svom tekstu Kolektivna odgovornost određuje dva potrebna uslova za postojanje kolektivne odgovornosti. Prvo, da član grupe mora da bude proglašen odgovornim za nešto što nije učinio; drugo, da je grupa po karakteru nedobrovoljna. Pripadnost grupi (kolektivu) koja se ne može raspustiti mojim voljnim činom čini me odgovornim za ono što je grupa učinila u moje ime. Zajednički identitet je ključ za uspostavljanje koncepta kolektivne odgovornosti, identitet ‘nedobrovoljne grupe’ – nacije. Pripadnici grupe u čije ime je zločin počinjen mogu se smatrati odgovornim nezavisno od toga da li su na neposredan ili posredan način doprineli, čak i ako ni na koji način nisu doprineli zločinu.

Teret odgovornosti se ne zadržava na akte užeg kruga političke garniture, već se prenosi na građane i građanke određene političke zajednice. Ratovi na prostoru nekadašnje Jugoslavije devedesetih godina obeleženi su masovnim zločinima, ratnim Zločincima i učešćem vojnog i političkog vrha Srbije kako u planiranju, tako i sprovođenju zločina.

Suočavanjem sa negativnim istorijskim nasleđem postalo je ključno pitanje u tranzicionom periodu, koje je proizvelo duboke podele u postkonfliktnom društvu. Relativizacija i negiranje zločina počinjenih u naše ime jedan je od indikatora nesuočavanja sa teretom iz prošlosti koji se prenosi na mlađe generacije. To pokazuje da „odgovornost državnika ne može biti reducirana na one konkretne državnike koji su pokrenuli i vodili rat: posledice rata nadživljavaju počinioce…“ (Dimitrijević N.)

Kolektivna odgovornost predstavlja (auto)refleksivni proces koji predstavlja kritički odnos prema (ne)delima, zahteva dubinsko preispitivanje sadašnjeg sistema vrednosti i principa. Sagledati okolnosti, obim i razmere (ne)dela iz prošlosti pruža nam sposobnost rasuđivanja, koja s jedne strane ukazuje na događaje iz prošlosti, ali ipak ocrtava mapu puta za uspostavljanje odgovornosti koja omogućava projekciju budućnosti

„Političku odgovornost preuzima svaka vlast za dela i nedela svojih prethodnika, a svaki narod za dela i nedela svoje prošlosti“ (Arent H.) Suočavanje sa zločinačkom prošlošću omogućava otvaranje mogućnosti građanima/kama da odbace vrednosne stavove, kulturne obrasce i modele koji su proizveli rat i ratne zločine. „Rad na prošlosti bio bi uspešan tek kada bi se otklonili uzroci prošlog. Samo zbog toga što uzroci i dalje postoje, uticaj prošlog traje i danas“ (Adorno T.)

Nakon krvavog raspada SFRJ zahtev da politička postkonfliktna društva preuzmu odgovornost za vlastitu prošlost, zločine počinjene u ime političke zajednice i dalje je aktuelno. „Zahtev se upućuje dominantnoj grupi, koja se smatra nosiocem političkog identiteta i kao takva jeste subjekt kome se može pripisati kolektivna odgovornost za učinjene nepravde“ (Pavićević Đ.)

Još jednom, kolektivna krivica ne postoji, krivica se tiče isključivo pojedinaca. Kolektivna politička odgovornost obuhvata mehanizme tranzicione pravde koja podrazumeva: javno kazivanje istine; utvrđivanje činjenica i istorijskog narativa; procesuiranje odgovornih i utvrđivanje njihove individualne krivične odgovornosti za počinjene zločine; reformu institucija i pružanje garancija da se zločini neće ponoviti.

Autor je aktivista Žena u crnom

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari