Zlo

Počelo je sa ovim rogobatnim i neefikasnim imenom – pazite: zagrada u nazivu! – a nastavilo se nizom drugih stvari od kojih je najstrašnija ta da hoće da se bavi politikom tako što će je izbegavati. Nema od toga leba, mislio sam od početka, mislim to još više danas. Gađenje nad postojećim političkim svetom naravno da je jedan mogući izbor, koliko privlačan toliko možda čak i nužan, ali gde vidim da on danas završava: ne samo u otklonu od kompromitovanih elita, i u poricanju demokratskog stranačkog sistema, nego i u kritici, jednakoj i bez razlike, i vučićevaca i antivučićevaca. U soljenju pameti svima koji nisu Mi.

Omiljena aktuelna teza te kritike je da na beogradskim izborima ne treba pristati na biranje manjeg zla. Pustite priču da je ovo idealizam koji nam je neophodan da bismo se jednom za svagda oslobodili odvratnih likova što krstare našom političkom scenom. To je zbilja detinjasta zabluda. Ali, ništa manje opasna zato što je detinjasta: politika je realni svet koji se nikakvim manihejstvom ne može prepraviti u neku rajsku dolinu. Ako, dakle, imamo da biramo između dva zla, naravno da ćemo birati manje. Ideolozi koji su prodavali onu maglu prošlih godina – od belih listića do nesrećnog Preletačevića – suodgovorni su za katastrofu u kojoj se nalazimo. Nemojte zaboga reći da je, i pored svega, sa Koštunicom bilo gore nego sa Miloševićem. I da sa Tadićem ne bi bilo bolje nego sa Nikolićem. Ako nećete, dakle, Đilasa, ili, recite, Vodinelićku, hoćete nekog Vučića. Stvar je krajnje prosta: trećeg nema.